1. oktobra punimo DVE GODINE!!! Želela sam da to obeležim novim tekstom, ujedno osvežim moj blog i započnem novu sezonu, što piskaranja, što plesa.
Znate, kada sam bila mala, imala sam jedan san: da budem plesačica i učim druge da plešu. Omogućeno mi je učenje nekih plesova, smenjivali su se, ali ne zato što je meni manjkalo interesovanja već zato što je interesovanje manjkalo instruktorima. Neki su odustajali zbog malog broja učenika, neki zbog toga što nisu imali novac da ga ulože niti dobijali pomoć koju su tražili, neki zato što žive daleko... svejedno, oni su odustajali i ostavljali nas koji smo taj ples voleli i bili mu predani. Ljubav prema orijentalnom plesu je bila na prvi pogled, traje oko 12 godina (ko čita moje tekstove, naići će i na onaj gde sam objasnila kada sam i kako saznala za ples, kada sam počela, itd), a iz dana u dan je sve veća i čvršća. Kako se upoznajem sa njim sve više, tako ga sve više volim i osećam. Igrom slučaja ili sudbine, od učenika prerastoh i u učitelja. Sada sam ja ta na kojoj je pitanje da li će se odustati ili ne. Sada sam ja ta kojoj veruju, koju slušaju i koju prate.
Pre malo više od dve godine doživeh tu prekretnicu, potpuno neočekivano, potpuno nenadano. Na prvi mah pomisliš da si naivan i glup jer si verovao da svi gledaju na ples tvojim očima, da svi gledaju na ljude tvojim očima... ljubav, prijateljstvo i šljokice... onda se desi ogromna neverica i razočarenje, ali se na kraju kockice sklope i shvatiš da je to imalo dobru svrhu i da je to zapravo najbolja moguća stvar koja ti se desila. Pravi prijatelji su ostali, pravi prijatelji su te pokrenuli. Javila se ideja koja se ubrzo i realizovala. Počela sam da stvaram svoj svet!
Svako od nas ima svoje viđenje svega... ljudi, plesa, života uopšte. Vremenom se skuplja iskustvo, s godinama rasteš, razvijaš se, stasaš. Uspeh jedne zajednice jeste u tome da nju čine oni sa istim i/ili sličnim interesovanjem, iskustvom, pogledom na svet. To je ono što sam želela da stvorim. Takvu (plesnu) zajednicu. Sklop ljudi sa mojim pogledom na svet, ljude, ples. Sklop ljudi koji se međusobno voli i druži, ali iskreno, od srca. Dakle, prijateljstvo, ljubav i šljokice!
Pre dve godine sam imala mnogo želja, entuzijazma i vere u uspeh. Za dve godine sam doživela mnogo toga. Vrata mog sveta su otvorena i tuda je prošao veliki broj ljudi, što tzv "poslodavaca" (onih što iznajmljuju sale za ples, onih koji te angažuju za plesno veče ili proslavu), što učenica tj učenica u pokušaju. Doticala sam dno, mnogo puta, bila očajna, ali opet ne zato što je meni manjkalo interesovanja, već njima. Mnogi su odustajali iz nekog opravdanog ili neopravdanog razloga. Ja ni tada nisam odustala. Ostali su oni pravi, a to je ono što je bitno. U ovom momentu nije onako kako sam ja to tada zamislila, ali je bolje nego što je bilo pre dve godine, svaka godina je bolja od prethodne... idemo napred, a to je najvažnije. Nije važno sa koliko osoba deliš salu, važno je da su one prave. Nisam neko ko odustaje. Makar to nekada izgledalo tako, makar kukala bespomoćno, ja odustati neću jer bi to značilo da odustajem od svog životnog sna, svoje najveće želje i onoga što me čini srećnom i kompletnom, kao i ljudi koji mi veruju.
Osvrtom na proteklih godinu dana imamo i šta da vidimo. Razvijala sam se i kao učenik i kao učitelj. Iza sebe imam divno iskustvo sa takmičenja, radionica... Tito Seif, Katka, Salima, Mercedes Nieto, moja draga Leila... Awalim... Jamilah, Nika, Dora, komplet Oriana Oria na čelu sa mojom dragom Kalom Shadi... moja Marina Panna... moje plesne sestre Aleksandra i Jelena... Leila Moleai... Naš Daret el Ayam... Arabika... Mnogo truda, rada, znoja, pažnje i ljubavi je prošlo kroz ovu moju drugu godinu, i kao učenika tj plesača i kao učitelja tj instruktora. Nije malo. I nije loše.
Na ovaj moj mali jubilej želim da kažem da se moj svet zove Malika, da moj svet ima svoju kuću u Urban Dance studiju i da moj svet čine upravo oni ljudi koji tom mom svetu i pripadaju. Moji prijatelji. Moja šljokičava porodica. Za to se lavovski (da ne kažem škorpijski hihihihi) bori. Od takvih ljudi se ne odustaje. Ne postoji ništa lepše od toga kada svoju ljubav i strast prema nečemu imaš da deliš sa nekim. Ne postoji ništa lepše od toga kada tvoj san jeste deo još nečijeg sna pa to čini jednu celinu. Volim moj orijentalni ples, volim moj orijentalni svet, volim Maliku i ponosna sam na nju i sve što ona prestavlja!
Srećna još jedna Malika godina! Zaokružismo dve, započesmo treću! Učenicama, mojim lepoticama, mojim Gamilama, ću poželeti da budu to što jesu, vredne, uporne, istrajne i željne znanja. Novim učenicama ću poželeti dobrodošlicu. Svima ostalima ću poželeti da nikada ne odustaju od svojih najlepših snova i da na osnovu njih prave ciljeve pa tako ih i dostižu. Ništa nije nemoguće onda kada si čistog srca, iskren sam prema sebi pa tako i drugima. Snovi su takvi, zaluta po koji košmar, ali to je prolazno samo ako si dovoljno siguran u svoj najlepši san. Jer ako nisi, to onda nije to. Život ima i uspone i padove... padneš, odereš kožu, isprljaš se... ali to nije ništa, pošto ćeš ustati, obrisati prašinu, zalečiti rane i krenuti napred. Tako i mi, čak i onda kada je najgore ipak idemo napred i ostavljamo vidan i šljokičav trag za sobom, pomerajući sopstvene granice. Idemo po nova znanja i nove pobede. Da vidimo šta treća godina ima za nas :)
Znate, kada sam bila mala, imala sam jedan san: da budem plesačica i učim druge da plešu. Omogućeno mi je učenje nekih plesova, smenjivali su se, ali ne zato što je meni manjkalo interesovanja već zato što je interesovanje manjkalo instruktorima. Neki su odustajali zbog malog broja učenika, neki zbog toga što nisu imali novac da ga ulože niti dobijali pomoć koju su tražili, neki zato što žive daleko... svejedno, oni su odustajali i ostavljali nas koji smo taj ples voleli i bili mu predani. Ljubav prema orijentalnom plesu je bila na prvi pogled, traje oko 12 godina (ko čita moje tekstove, naići će i na onaj gde sam objasnila kada sam i kako saznala za ples, kada sam počela, itd), a iz dana u dan je sve veća i čvršća. Kako se upoznajem sa njim sve više, tako ga sve više volim i osećam. Igrom slučaja ili sudbine, od učenika prerastoh i u učitelja. Sada sam ja ta na kojoj je pitanje da li će se odustati ili ne. Sada sam ja ta kojoj veruju, koju slušaju i koju prate.
Pre malo više od dve godine doživeh tu prekretnicu, potpuno neočekivano, potpuno nenadano. Na prvi mah pomisliš da si naivan i glup jer si verovao da svi gledaju na ples tvojim očima, da svi gledaju na ljude tvojim očima... ljubav, prijateljstvo i šljokice... onda se desi ogromna neverica i razočarenje, ali se na kraju kockice sklope i shvatiš da je to imalo dobru svrhu i da je to zapravo najbolja moguća stvar koja ti se desila. Pravi prijatelji su ostali, pravi prijatelji su te pokrenuli. Javila se ideja koja se ubrzo i realizovala. Počela sam da stvaram svoj svet!
Svako od nas ima svoje viđenje svega... ljudi, plesa, života uopšte. Vremenom se skuplja iskustvo, s godinama rasteš, razvijaš se, stasaš. Uspeh jedne zajednice jeste u tome da nju čine oni sa istim i/ili sličnim interesovanjem, iskustvom, pogledom na svet. To je ono što sam želela da stvorim. Takvu (plesnu) zajednicu. Sklop ljudi sa mojim pogledom na svet, ljude, ples. Sklop ljudi koji se međusobno voli i druži, ali iskreno, od srca. Dakle, prijateljstvo, ljubav i šljokice!
Pre dve godine sam imala mnogo želja, entuzijazma i vere u uspeh. Za dve godine sam doživela mnogo toga. Vrata mog sveta su otvorena i tuda je prošao veliki broj ljudi, što tzv "poslodavaca" (onih što iznajmljuju sale za ples, onih koji te angažuju za plesno veče ili proslavu), što učenica tj učenica u pokušaju. Doticala sam dno, mnogo puta, bila očajna, ali opet ne zato što je meni manjkalo interesovanja, već njima. Mnogi su odustajali iz nekog opravdanog ili neopravdanog razloga. Ja ni tada nisam odustala. Ostali su oni pravi, a to je ono što je bitno. U ovom momentu nije onako kako sam ja to tada zamislila, ali je bolje nego što je bilo pre dve godine, svaka godina je bolja od prethodne... idemo napred, a to je najvažnije. Nije važno sa koliko osoba deliš salu, važno je da su one prave. Nisam neko ko odustaje. Makar to nekada izgledalo tako, makar kukala bespomoćno, ja odustati neću jer bi to značilo da odustajem od svog životnog sna, svoje najveće želje i onoga što me čini srećnom i kompletnom, kao i ljudi koji mi veruju.
Osvrtom na proteklih godinu dana imamo i šta da vidimo. Razvijala sam se i kao učenik i kao učitelj. Iza sebe imam divno iskustvo sa takmičenja, radionica... Tito Seif, Katka, Salima, Mercedes Nieto, moja draga Leila... Awalim... Jamilah, Nika, Dora, komplet Oriana Oria na čelu sa mojom dragom Kalom Shadi... moja Marina Panna... moje plesne sestre Aleksandra i Jelena... Leila Moleai... Naš Daret el Ayam... Arabika... Mnogo truda, rada, znoja, pažnje i ljubavi je prošlo kroz ovu moju drugu godinu, i kao učenika tj plesača i kao učitelja tj instruktora. Nije malo. I nije loše.
Na ovaj moj mali jubilej želim da kažem da se moj svet zove Malika, da moj svet ima svoju kuću u Urban Dance studiju i da moj svet čine upravo oni ljudi koji tom mom svetu i pripadaju. Moji prijatelji. Moja šljokičava porodica. Za to se lavovski (da ne kažem škorpijski hihihihi) bori. Od takvih ljudi se ne odustaje. Ne postoji ništa lepše od toga kada svoju ljubav i strast prema nečemu imaš da deliš sa nekim. Ne postoji ništa lepše od toga kada tvoj san jeste deo još nečijeg sna pa to čini jednu celinu. Volim moj orijentalni ples, volim moj orijentalni svet, volim Maliku i ponosna sam na nju i sve što ona prestavlja!
Srećna još jedna Malika godina! Zaokružismo dve, započesmo treću! Učenicama, mojim lepoticama, mojim Gamilama, ću poželeti da budu to što jesu, vredne, uporne, istrajne i željne znanja. Novim učenicama ću poželeti dobrodošlicu. Svima ostalima ću poželeti da nikada ne odustaju od svojih najlepših snova i da na osnovu njih prave ciljeve pa tako ih i dostižu. Ništa nije nemoguće onda kada si čistog srca, iskren sam prema sebi pa tako i drugima. Snovi su takvi, zaluta po koji košmar, ali to je prolazno samo ako si dovoljno siguran u svoj najlepši san. Jer ako nisi, to onda nije to. Život ima i uspone i padove... padneš, odereš kožu, isprljaš se... ali to nije ništa, pošto ćeš ustati, obrisati prašinu, zalečiti rane i krenuti napred. Tako i mi, čak i onda kada je najgore ipak idemo napred i ostavljamo vidan i šljokičav trag za sobom, pomerajući sopstvene granice. Idemo po nova znanja i nove pobede. Da vidimo šta treća godina ima za nas :)
Do sledećeg žvrckanja, YALLA HABIBI, MOVE YOUR HIPS!
Nina Malika :)
