Prvi tekst ove godine će biti blagi osvrt na mojih 6 godina učenja ovog plesa. Ukratko, bez mnogo priče. Ko me prati taj odlično zna odakle sam potekla, a gde sam sad. Zahvalna sam za ovaj moj šestogodišnji šljokičavi put. Ovaj ples me je inspirisao da radim na sebi u svakom smislu, probudio je u meni umetnika koji je neko vreme bio zapostavljen u mojoj glavi, a sada je slobodan da stvara. Ponosna sam na to. Ponosna sam na sve što sam do sada dostigla i zahvalna na svemu što danas imam. Bez ovog plesa moj život ne bi bio kompletan, bez ovog plesa ja ne bih imala dobru komunikaciju sa sobom, bez ovog plesa ne bih disala, dakle bez ovog plesa ne bih postojala. Jednom sam rekla da je orijentalni ples sredstvo za stupanje u kontakt sa samim sobom i držim se toga. Volim kod sebe način na koji osećam ovaj ples i način na koji to prenosim na druge. Volim kada vidim nasmejana i zadovoljna lica dok plešu i pružaju nam sebe na dlanu. Jer je to i poenta. Upoznati sebe, osloboditi se svih stega, ne plašiti se da pokažeš ko si. Ponosna sam na to šta sam za samo 6 godina ostavila za sobom, a osećaj kada uđem u salu je isti kao prvog dana, euforija na visokom nivou, želja za znanjem i deljenjem pozitivne energije ne jenjava. Ponosna sam jer sam mnogima inspiracija, uzor, pokretač, primer... I to nisu moje reči, često mi bivaju upućene i zahvalna sam na tome što sam nekome promenila život na bolje bar na trenutak. Potrebno je samo biti svoj, bez ustručavanja. Kakvi god da ste, uvek će se naći neko ko će vas voleti baš onakve kakvi jeste, poštovati upravo tu otvorenost i iskrenost. Poenta ovog plesa je upravo u tome, pružanje sebi da neguješ sebe iznutra, kroz pokret, kroz suzu u oku kada te "pogodi" pesma, kroz osmeh i zadovoljstvo koje osećaš. Zadovoljni ljudi šire pozitivnu energiju, zadovoljni ljudi vole. Uvek kažem, ovaj ples je za svakoga. Scena je nešto drugo i ona već nije za sve. Ali sam ples, on je za sve. Ponavljam, uz pomoć ovog plesa sam upoznala najgore, ali i najbolje ljude ikada. Ne treba zameriti nekome jer na kraju shvatiš da je određena osoba samo bila ono što zaista jeste, a to nije stvar plesa već međuljudskih odnosa i nekompatibilnosti. Prosto ne možeš sa svakim, a i ne treba, nezdravo je i neprirodno.
Na današnji dan se osvrćem i vidim mnogo uspeha, preko 20 instruktora, mnogo posećenih manifestacija i učešća na istim, Malika kao škola kroz koju je prošlo mnogo ljudi i koja se lagano razvija, organizovana dva festivala, ovaj blog koji je praćen kao i vlogovanje koje sam započela pre tačno godinu dana, deo sam plesne trupe... Kažu prepoznatljiva i svoja. Mogu da garantujem da svoja jesam, a prepoznatljivost će doći svakome ko je svoj. Kada imaš svoj san, želju da ga živiš, potrebno je imati mnogo volje i strpljenja, vredno raditi i razvijati se. Ono što bih rekla jeste da sam za ovih 6 godina naučila da se ljubav ljubavlju vraća, da se vredan rad, trud i zagalanje vide i isplate, da je biti svoj jedina ispravna stvar i da je najvažnije gledati svoja posla jer ti znanje i umeće niko ne može oduzeti ni osporiti, a predstavljaš samo i isključivo sebe. Nema tu mnogo filozofije, reči su zanemarljive, bitna su dela. Put od marame sa dukatima do glamuroznog kostima je dugačak, ali vredan. Kao što neko reče, taj kostim treba da zaslužiš da nosiš jer nije poenta u kostimu već u onome što radiš i kako to radiš.
Želim da se zahvalim svima koji su deo mog šljokičavog puta i plesnog razvoja. Idemo dalje, u novu plesnu godinu, nova ostvarenja, nove uspehe, dalji razvoj. 6 godina nije malo vremenski, ali je malo u odnosu na ono šta sve ima i treba da se vidi, čuje, proba, nauči. I naravno: YALLA, HABIBI, MOVE YOUR HIPS!!!
Do sledećeg puta,
šljokičavi pozdrav!!!
Nina Malika
