Vrti mi se nešto po glavi već dobra dva, tri meseca, a pošto se ne dešava samo meni, rešila sam da o tome pišem. Ne trpim nepravdu, ne trpim nepoštovanje pa zato izdvajam svoje vreme na ovo. PONOVO!
Da krenemo od samog početka. Osnovala sam Maliku zarad sopstvenog plesnog razvoja kroz rad sa ljudima, koliko sa drugim instruktorima toliko i sa svojim učenicama. Od kada se bavim ovim plesom mnogo ljudi me je pitalo kada ću da počnem da držim časove jer bi želeli da uče baš od mene. Kada je došlo vreme za to, desilo se gotovo - ništa. Kada sam pokušala da proširim ples na Novu Pazovu, bilo je zainteresovanih, ali ne i upornih. O tome ko šta očekuje od ovog plesa sam mnogo puta pričala pa o tome sada neću dužiti. Većina ima mišljenje da je to lako, atraktivno, zavodnički i da će vrlo brzo da nauče sve i za 3 časa postanu vrsne "trbušne plesačice". Mesecima sam imala priču koja se ponavlja. Dođe 5, 6 osoba, ostane jedna do dve. Dođe novi talas ljudi, opet do kraja meseca imam jednu, ne tako često dve. Ne zato što sam im ja loša, ne zato što im je termin loš, ne zato što im je čas dosadan, već zato što su izuzetno lenje, a pritom su očekivale da će, kao što rekoh, postati "vrsne trbušne plesačice" posle 3 treninga. Kada shvate da je ovaj ples više od "mlaćenja zadnjicom", one odustanu, a da ti se pritom ni ne jave. Mislila sam da je to samo do male sredine, da su ljudi u Pazovi zgriženi više za fitness, pošto ovde nijedan ples nije zaživeo, tako rekoh samoj sebi da posle godinu dana mučenja mogu da pređem na Beograd. U Urban Dance studiju sam tačno 2 godine. I šta se tu dešava... Dešava se to da sam ponovo morala da opravdavam sebi manjak ljudi zbog toga što: sam nova i ljudi ne znaju kako predajem; čekaju da mi vide učenice; naš studio je tek otvoren, treba da se razradi i pročuje; itd. No, pogrešila sam. Sve vreme grešim. Od samog početka se dešava ono što se dešava i dan danas. Nešto što se ne dešava samo meni već i mojim koleginicama. Naravno da neke o tome neće da govore otvoreno i javno, ali ja hoću.
Nisam tip instruktora kome je bitno i nužno da u sali imaju desetine ljudi, koji pucaju na kvantitet i ne mare na kvalitet, imale šta da pruže ili ne, bitno im je da se pohvale da imaju gomilu žena na časovima. Nisam ni ona koja će mali broj ljudi da pokriva izgovorom kako se bazira na tome da radi u malim grupama, radi bržeg napretka, a onda kada dođe vreme da plešu na sceni, devojke su im više nego traljave. Od mene ste navikli svi koji me pratite i koji me poznajete lično, da sam otvorena i da nemam problem da kažem sopstveno mišljenje kada me neko za to pita. Ovog puta nisam pitana, ali ovog puta govorim u ime svih nas NORMALNIH LjUDI, normalnih i poštenih instruktora, kojima nije bitno da se frljaju sa brojem ljudi, da strpaju pare u džep, nego im je bitno da nešto naučite i da to naučite kako treba. Moje učenice od starta budu obaveštene šta i kako ide oko plesa, gde im bude naglašeno da se članarina plaća do tad, da se na treninge dolazi bar 5 min ranije da bi se presvukle i tako počele na vreme, da ukoliko ne mogu da stignu to treba da mi jave ako ne dan ranije onda svakako da jave kada saznaju, da ukoliko ne mogu da stignem da držim čas biće obaveštene na vreme ili će im biti nađena zamena, o čemu će svakako biti obaveštene na vreme, a ukoliko im se časovi ne dopadaju uvek imaju pravo da to kažu pa tako i odu da probaju kod nekog drugog. Smatram da je dovoljno reći jednom. No, praksa je pokazala drugačije.
Volim da mi je na časovima potpuno opuštena atmosfera, da pored toga što temeljno radimo, opet iskoristimo vreme da se lepo družimo i nasmejemo, rasteretimo grupno. Uvek kažem da možemo i da radimo tehniku i pričamo u isto vreme. Nismo u vojsci, možemo da se opustimo, ali ne i previše. Nepoštovanje je pričati preko instruktora dok objašnjava. Ono što ljudi ne shvataju je to da je instuktor isto što i učitelj, nastavnik, profesor u školi. Ne može da postoji anarhija i ne može svako da radi šta mu se ćefne. Ovo govorim čisto zbog onih koji to ne znaju jer nisu bili na časovima plesa, a i zbog onih koji to eventualno rade negde, a nije im skrenuta pažnja. Na treninzima nema "neću" ili "ne mogu" ili "uradiću posle". Kada ti instruktor nešto zada, tvoje je da radiš, ako misliš da ne možeš onda pokušavaj jer drugačije nećeš ni uspeti da uradiš. No, kada sa svojim učenicama dođeš u toliko blizak odnos da one zanemare činjenicu da im je ta osoba ipak učitelj, desi se da se previše opuste i zaborave one najosnovnije stvari poput gore navedenih. Desi se da se učenice čak ni ne jave da neće prisustvovati času jer prosto zaborave da je to ono prvo i osnovno za šta su zamoljene. Desi se da zaborave da je to nečiji posao.
Ono što ljudi izgube iz vida je to, kao što rekoh, da je nečiji posao ugrožen time što se ne pojave. Jedan kvalitetan instruktor provodi svoje vreme u pripremi svojih treninga koji će biti interesantni i drugačiji, a ujedno i delotvorni. Jedan kvalitetan instruktor ulaže vreme u razvijanje dobre metodike rada. Jedan kvalitetan instruktor provodi sate, često i dane u mozganju kako sklopiti jednu dobru koreografiju koja će biti jednostavna za učenje, laka za izvedbu, a efektna na sceni i interesantna za gledanje kako bi se njihove učenice u što boljem svetlu predstavile publici. Zaborave da to što ne dolaze znači da nekome oduzimaju vreme, ali i velike sume novca jer ti termini moraju da se plate, a sigurno niko od nas ne želi da plaća termin da dođe u praznu salu. Zaborave da svojim nedolaskom nekome ubijaju volju za ulaganjem istog tog vremena u njih koji nisu umeli da ih udostoje prisustvom.
Po meni ne postoji savršen izgovor iliti opravdanje za izostajanje sa časa. Da, kada radiš i prosto ne možeš da središ smenu da bi prisustvovao, to je u redu. Ali... Kao neko ko ne živi u Beogradu, a putuje tamo maltene svaki dan, ko je na svoje treninge putovao 3x nedeljno bez pogovora i izgovora, ne mogu da razumem zašto i kako jedna kiša, sneg, vrućina, praznik mogu da spreče nekoga da dođe na trening gde će da se izduva i posle kog se oseća mnogo bolje po pitanju samog sebe. Živimo u vremenu kada lenjost počinje da ovladava i to mi se ni malo ne dopada. Kada ne dolazite na treninge prosto ubijate u pojam i onog ko vam iste drži. A kada prestanu da vam se pružaju sve moguće pogodnosti umećete da se bunite. Lako je odustajati, lako je ići linijom manjeg otpora, naravno. Hajde sada svi da postanemo lenje bube, trome babe, isfrustrirane ženetine, džangrizave nakaze. Zašto da plešemo kada rađe možemo da sedimo na svojim guzičetinama, platimo neko putovanje gde ćemo opet da buljimo u telefone, opijamo se po klubovima, itd... Zašto biti fizički aktivan i razvijati u sebi mnoge fizičke i psihičke sposobnosti? Zašto biti ponosan na produkt svog vrednog rada na samom sebi? Nikakvi poslovi, predavanja, finansije nemaju moć da spreče nekoga da se razvija ukoliko to taj neko zaista želi. Ostalo su samo glupi izgovori.
Mislite o tome. Ili nemojte. Ja nemam ništa od toga svakako. Ja ću nastaviti da se borim protiv lenjosti u nadi da će u mojoj sali biti više onih koji su vredni pažnje, onih koji ne odustaju od plesa pa tako od sebe samih. Ne smatram svojim neuspehom mali broj članova moje plesne grupe, smatram to velikom lekcijom i šamarom realnosti. Neko će da prodaje šarene laže i puni svoje grupe time što će da ih bodri za nešto što rade očajno. Ja to ne mogu. Ili ćeš mnogo raditi i biti najbolja verzija sebe ili ćeš živeti u uverenju da je tvoje opravdanje za odustajanje od treninga zaista bilo validno. Ovde nikoga ne kudim, nikoga ne grdim, nikoga ne prozivam, ovde iznosim činjenice. Nije u pitanju moja plesna grupa, nije u pitanju samo ova vrsta plesa. Dešava se svuda i većini. Žao mi je što je tako kako je. Primetila sam da u poslednje vreme ljudi nisu zainteresovani da uče ples nego dolaze na časove s mišljenjem da će dobiti instant znanje i umeće, dosadno im je da idu postepeno, korak po korak ili pokret po pokret, malo po malo, kroz uvežbavanje i naporan rad steknu i znanje i umeće... I dosadi im kada vide da to mora polako i sa strpljenjem, kao i sa punom pažnjom i posvećenošću. Meni je to mnogo tužno. Lenjost je zahvatila većinu ljudi, a uz to žele da sve bude brzo, odmah i sad. Ne ide jedno s drugim, a i ne funkcioniše tako u plesnom svetu. Da biste postigli rezultate, prvo morate dobro i debelo da se potrudite. Nije sve instatnt iako je takvo vreme došlo. Za kvalitetne stvari je potrebno više. Nije isto kada jedeš sarmu iz konzerve koju podgreješ u mikrotalasnoj i kada jedeš domaću sarmu koja se krčkala satima u rerni.
Da krenemo od samog početka. Osnovala sam Maliku zarad sopstvenog plesnog razvoja kroz rad sa ljudima, koliko sa drugim instruktorima toliko i sa svojim učenicama. Od kada se bavim ovim plesom mnogo ljudi me je pitalo kada ću da počnem da držim časove jer bi želeli da uče baš od mene. Kada je došlo vreme za to, desilo se gotovo - ništa. Kada sam pokušala da proširim ples na Novu Pazovu, bilo je zainteresovanih, ali ne i upornih. O tome ko šta očekuje od ovog plesa sam mnogo puta pričala pa o tome sada neću dužiti. Većina ima mišljenje da je to lako, atraktivno, zavodnički i da će vrlo brzo da nauče sve i za 3 časa postanu vrsne "trbušne plesačice". Mesecima sam imala priču koja se ponavlja. Dođe 5, 6 osoba, ostane jedna do dve. Dođe novi talas ljudi, opet do kraja meseca imam jednu, ne tako često dve. Ne zato što sam im ja loša, ne zato što im je termin loš, ne zato što im je čas dosadan, već zato što su izuzetno lenje, a pritom su očekivale da će, kao što rekoh, postati "vrsne trbušne plesačice" posle 3 treninga. Kada shvate da je ovaj ples više od "mlaćenja zadnjicom", one odustanu, a da ti se pritom ni ne jave. Mislila sam da je to samo do male sredine, da su ljudi u Pazovi zgriženi više za fitness, pošto ovde nijedan ples nije zaživeo, tako rekoh samoj sebi da posle godinu dana mučenja mogu da pređem na Beograd. U Urban Dance studiju sam tačno 2 godine. I šta se tu dešava... Dešava se to da sam ponovo morala da opravdavam sebi manjak ljudi zbog toga što: sam nova i ljudi ne znaju kako predajem; čekaju da mi vide učenice; naš studio je tek otvoren, treba da se razradi i pročuje; itd. No, pogrešila sam. Sve vreme grešim. Od samog početka se dešava ono što se dešava i dan danas. Nešto što se ne dešava samo meni već i mojim koleginicama. Naravno da neke o tome neće da govore otvoreno i javno, ali ja hoću.
Volim da mi je na časovima potpuno opuštena atmosfera, da pored toga što temeljno radimo, opet iskoristimo vreme da se lepo družimo i nasmejemo, rasteretimo grupno. Uvek kažem da možemo i da radimo tehniku i pričamo u isto vreme. Nismo u vojsci, možemo da se opustimo, ali ne i previše. Nepoštovanje je pričati preko instruktora dok objašnjava. Ono što ljudi ne shvataju je to da je instuktor isto što i učitelj, nastavnik, profesor u školi. Ne može da postoji anarhija i ne može svako da radi šta mu se ćefne. Ovo govorim čisto zbog onih koji to ne znaju jer nisu bili na časovima plesa, a i zbog onih koji to eventualno rade negde, a nije im skrenuta pažnja. Na treninzima nema "neću" ili "ne mogu" ili "uradiću posle". Kada ti instruktor nešto zada, tvoje je da radiš, ako misliš da ne možeš onda pokušavaj jer drugačije nećeš ni uspeti da uradiš. No, kada sa svojim učenicama dođeš u toliko blizak odnos da one zanemare činjenicu da im je ta osoba ipak učitelj, desi se da se previše opuste i zaborave one najosnovnije stvari poput gore navedenih. Desi se da se učenice čak ni ne jave da neće prisustvovati času jer prosto zaborave da je to ono prvo i osnovno za šta su zamoljene. Desi se da zaborave da je to nečiji posao.
Po meni ne postoji savršen izgovor iliti opravdanje za izostajanje sa časa. Da, kada radiš i prosto ne možeš da središ smenu da bi prisustvovao, to je u redu. Ali... Kao neko ko ne živi u Beogradu, a putuje tamo maltene svaki dan, ko je na svoje treninge putovao 3x nedeljno bez pogovora i izgovora, ne mogu da razumem zašto i kako jedna kiša, sneg, vrućina, praznik mogu da spreče nekoga da dođe na trening gde će da se izduva i posle kog se oseća mnogo bolje po pitanju samog sebe. Živimo u vremenu kada lenjost počinje da ovladava i to mi se ni malo ne dopada. Kada ne dolazite na treninge prosto ubijate u pojam i onog ko vam iste drži. A kada prestanu da vam se pružaju sve moguće pogodnosti umećete da se bunite. Lako je odustajati, lako je ići linijom manjeg otpora, naravno. Hajde sada svi da postanemo lenje bube, trome babe, isfrustrirane ženetine, džangrizave nakaze. Zašto da plešemo kada rađe možemo da sedimo na svojim guzičetinama, platimo neko putovanje gde ćemo opet da buljimo u telefone, opijamo se po klubovima, itd... Zašto biti fizički aktivan i razvijati u sebi mnoge fizičke i psihičke sposobnosti? Zašto biti ponosan na produkt svog vrednog rada na samom sebi? Nikakvi poslovi, predavanja, finansije nemaju moć da spreče nekoga da se razvija ukoliko to taj neko zaista želi. Ostalo su samo glupi izgovori.
Mislite o tome. Ili nemojte. Ja nemam ništa od toga svakako. Ja ću nastaviti da se borim protiv lenjosti u nadi da će u mojoj sali biti više onih koji su vredni pažnje, onih koji ne odustaju od plesa pa tako od sebe samih. Ne smatram svojim neuspehom mali broj članova moje plesne grupe, smatram to velikom lekcijom i šamarom realnosti. Neko će da prodaje šarene laže i puni svoje grupe time što će da ih bodri za nešto što rade očajno. Ja to ne mogu. Ili ćeš mnogo raditi i biti najbolja verzija sebe ili ćeš živeti u uverenju da je tvoje opravdanje za odustajanje od treninga zaista bilo validno. Ovde nikoga ne kudim, nikoga ne grdim, nikoga ne prozivam, ovde iznosim činjenice. Nije u pitanju moja plesna grupa, nije u pitanju samo ova vrsta plesa. Dešava se svuda i većini. Žao mi je što je tako kako je. Primetila sam da u poslednje vreme ljudi nisu zainteresovani da uče ples nego dolaze na časove s mišljenjem da će dobiti instant znanje i umeće, dosadno im je da idu postepeno, korak po korak ili pokret po pokret, malo po malo, kroz uvežbavanje i naporan rad steknu i znanje i umeće... I dosadi im kada vide da to mora polako i sa strpljenjem, kao i sa punom pažnjom i posvećenošću. Meni je to mnogo tužno. Lenjost je zahvatila većinu ljudi, a uz to žele da sve bude brzo, odmah i sad. Ne ide jedno s drugim, a i ne funkcioniše tako u plesnom svetu. Da biste postigli rezultate, prvo morate dobro i debelo da se potrudite. Nije sve instatnt iako je takvo vreme došlo. Za kvalitetne stvari je potrebno više. Nije isto kada jedeš sarmu iz konzerve koju podgreješ u mikrotalasnoj i kada jedeš domaću sarmu koja se krčkala satima u rerni.
Za kraj bih dodala:
Hvala na pažnji.
