Oum Kalthoum

   Kažu da je teško plesati na njenu muziku... Iskreno, meni nije teško, meni je to zadovoljstvo. Zašto? Zato što je slušam od kada znam za ovaj ples, zato što upijam svaki ton, svaki ritam, svaku reč... I osećam... Sve osećam. Jednostavno je plesati uz muziku koja ti teče kroz vene. Rekla sam jednom nekome da mi pusti njenu muziku kada umrem, momentalno ću vaskrsnuti! Kako god da se osećam, njena muzika me okrepi. Rešila sam da napišem tekst o ovoj ikoni jer smatram da ljudi treba da čuju za nju, a oni koji ne znaju više od njenog imena saznaju neke detalje o njenom životu. Koristila sam razne izvore sa interneta i adaptirala ih, a na kraju sam iznela svoje mišljenje.

   Oum Kalthoum je bila jedna od najvećih i najuticajnijih arapskih pevača 20. veka. Bila je obična devojka iz Egipta koja je od malena pokazala izuzetan talenat za pevanje. Datum rođenja nije utrvđen, jer u to doba nije bilo momentalne registracije dece pri rođenju, tako da se nagađa da je rođena ili 31. decembra 1897. ili 4. maja 1904. godine. Otac joj je bio Imam lokalne džamije, koji ju je u 12oj godini obukao u dečaka kako bi pevala sa dečacima u horu koji je on predvodio. Kasnije ju je pimetio Mohamed Aboul Ela, koji ju je naučio stari repertoar arapske muzike. Zatim upoznaje kompozitora Zakariya Ahmada koji je poziva u Kairo, a ona se tamo seli par godina kasnije gde je naučila i da svira oud, instrument poput laute. Upoznala je i poznatog pesnika Ahmada Ramija, koji je za nju napisao 137 pesama, ujedno je upoznao sa francuskom literaturom i pomogao u razumevanju arapske poezije gde joj je bio mentor u analizi iste.  Mohamed El Qasabgi ju je doveo na scenu arapskog pozorišta gde je imala svoj prvi uspešan javni nastup posle kod je imala dugi niz nastupa po većim gradovima po Bliskom Istoku.

Zbog njenih snažnih vokalnih sposobnosti je mnogo kompozitora poželelo da sarađuje sa njom, a za života je sarađivala sa mnogima. Imala je konkurenciju, ali ne dovoljno jaku, ipak je bila najbolja u kontroli svog glasa, a ujedno i ispoljavanja emocija kroz pevanje. Njeni nastupi su bili otvoreni za sve ljude, a sadržaj je išao od tradicionalne do popularne arapske muzike. Drugom polovinom 1930ih joj je zapečaćena sudbina uspehom jer je na radiju uživo emitovan njen koncert, a posle toga svakog prvog četvrtka u mesecu, u periodu od oktobra do juna, kada traje muzička sezona. Njen uticaj na muziku i populatnost su rasli, čak ju je kraljevska porodica angažovala za privatne proslave, ali i dolazila na njene koncerte. 1944. godine dobija orden od kralja Farouka Prvog, najviši čin koji može da se dobije, Nishan al-Kamal, orden koji dobijaju samo članovi kraljevske porodice i političari (a ona nije bila ništa od toga). Članovi kraljevske porodice su se protivili ovom priznanju jer je provincijalka. Zatim se desila revolucija koju je predvodio Gamal Abdel Nasser, veliki ljubitelj njene muzike, koji je kasnije postao i predsednik Egipta.

Neposredno posle revolucije je odbačena od strane muzičkog udruženja čiji je bila član, a i potencijalni predsednik, zato što je pevala za tada već odbačenog kralja. Kada je Nasser čuo da je njena muzika zabranjena na radiju, zaprepastio se i pitao ljude da li oni to žele da im narod okrene leđa pa zato zabranjuju njenu muziku. Zatim je učinio da se vrati u muzičko udruženje i njena karijera se nastavlja.
    Njene pesme pevaju o ljubavi, čežnji, ali i gubitku, a trajanje se ne meri minutima već satima. Njeni koncerti su se sastojali od svega dve do tri pesme, u trajanju između tri i četiri sata, a 1960ih kada joj je glas oslabio pevala je po dve pesme u trajanju između dva i po i tri sata. Radila je sa, gore pomenutim, pesnikom Ahmedom Remijem i kompozitorom Mohammad El-Qasabgi koji je u njenu muziku uvrstio i evropske instrumente poput violončela i kotrabasa, kao i harmoniju. Između 1940ih i 1950ih nastaje "Zlatno doba" Oum Kalthoum. Iz nepoznatih razloga prestaje saradnju sa kompozitorom Qasabgijem, a navodi se da je razlog možda bio neuspeh filma "Aida" gde je pevala uz njegove kompozicije, gde je on eksperimentisao sa muzikom. Ona zatim započinje saradnju sa mladim kompozitorom Raid Al Subnatijem, koji je par godina pre toga pristupio njenom muzičkom timu i bio pod uticajem ranijih radova Qasabgijeve muzike, gde se sve zasnivalo na lirskim melodičnim linijama koje su više odgovarale njenoj publici.

Ahmed Remi je preveo poeziju Omara Hajama sa persijkog na klasičan arapski, Subnati je to komponovao, a Oum otpevala, što je postao vrhunac njene karijere. Šezdesete godine su zapravo bile godine kada su nastale pesme koje su obeležile njenu karijeru, pesme koje su okarakterisane jedne od najboljih, kao što su npr  "Al atlal", "Enta el hob", "Ana Fi Intizarak", "Amal Hayati", "Fakkarouni", a jedna od njih je i pesma "Enta omri", što znači: "Ti si moj život" koju je uradila u saradnji sa kompozitorom Mohammed Abdel Wahabom. U ovo doba su pesme menjale dužinu, išla je od trajanja do 45 minuta do trajanja do 2 sata. Ono što je karakteristično za svaku njenu pesmu jeste zapravo iskrena emocija koju je ona unosila i potpuno nesebično delila sa publikom. Bila je žena iz naroda i sva ta slava koju je stekla nije uticala na njen skroman način života, što smatram da je upravo i bio "tajni sastojak" njenog uspeha, narod je uspeo da prepozna sebe u njoj. Čist dokaz tome jeste taj da je svako jedva čekao prvi četvrtak u mesecu da je sluša i svoje obaveze je taj dan oblikovao na osnovu tog dešavanja. Snimila je i 6 filmova.

   Što se njenog privatnog života tiče, trebala je da se uda za Sharif Sabri Pašu, kraljevog strica sa kojim je bila u vezi, međutim taj predlog je odbijen od strane njegove porodice i to je emotivno uništava.  Mnogo godina kasnije se udaje za dermatologa Hassen el Hafnaouija koji ju je pratio i podržavao u karijeri. Imala je mnogo problema sa zdravljem, od problema sa jetrom i žučnom kesom, preko problema sa štitnom žlezdom zbog koje je morala na lečenje u Vašington i zbog koje je padala u depresiju jer je pretila opasnost od penzionisanja, zatim problem sa hroničnim zapaljenjem očiju zbog čega je počela da nosi tamne naočare, ali moramo priznati da su išle prelepo kao deo njenog imidža. Čak je i te naočare uspela da iznese kao prava dama, kao deo sebe. Imala je i infekciju bubrega koje je lečila u poslednjih nekoliko godina svog života. Poslednju pesmu je snimila par meseci pre smrti, a ono što je bilo netipično za nju je to što je ovog puta snimala sedeći. Umire 3. februara 1975. od srčanog udara. Njenoj sahrani je prisustvovalo nekoliko miliona ljudi, čak je narod preuzeo njen kovčeg u želji da je svi oni propisno isprate nosivši je kroz ulice Kaira. Bila je GLAS EGIPTA, snimila preko 300 pesama i imala šezdesetogodišnju karijeru i zato je njena sahrana bila nacionalno dešavanje. Sahranjena je na groblju El Bassatine.

Najveća i najcenjenija umetnica u Egiptu, ali i u svetu do sada čija je muzika pripadala muzičkom pravcu koji se zove "tarab", uspela je nešto što je prosto vredno poštovanja. Pre svega, od lokalnih proslava i društvenih dešavanja, dospela je do pozorišnih koncerata u Kairu, a onda i u mnogim arapskim zemljama, od vokalne pratnje njene porodice do pratnje orkestra, od skromne beduinske nošnje do elegantnih haljina i šešira, od verskih pesama do poezije i ljubavnih pesama pisanih specijalno za nju. Obična devojčica sa sela je postala najvoljenije i najpoštovanije biće tada, a to je sve preneto i na vreme danas. Njena izuzetna osobina je bila sposobnost povezanosti sa publikom do te mere da ih je vodila od prevelikog osećaja tuge i patnje zbog "izgubljene ljubavi" do ogromne količine euforije zbog "ponovnog susreta sa voljenim bićem", sve smešteno u nekoliko sati izvedbe. Iako nije imala dece, smatram da su njene pesme njena deca, kao i svi mi koji je volimo. Možda ovaj tekst nije dovoljan i deluje "sklepan", ali moje istraživanje o ovoj muzičkoj ikoni je tek počelo, vremenom će biti mnogo detaljnije i lepše, što ću blagovremeno i podeliti sa vama. Ostaje mi još da kažem da sam sigurna da svako ko je ikada osetio tugu, svako ko je ikada osetio radost, svako ko je voleo... samo pažljivije, otvorenog srca da posluša njenu muziku... umeće da razume i oseti, a ako je u pitanju plesač, umeće da iznese emociju ukoliko je svoj i iskren prvenstveno prema sebi i svojim osećanjima. Jedna od njenih najlepših pesama "Daret el Ayam" je naziv našeg festivala upravo zato što smo poštovaoci i ljubitelji njene muzike. To je muzika i za uši i za dušu, muzika koja miluje i okrepljuje. Sigurna sam u to da je ona najveći umetnik koji je postojao na ovoj planeti jer nijedna osoba do sada nije uspela da stekne toliku popularnost i poštovanje. Zato me potrese kada vidim da se neki ljudi igraju sa njenom muzikom i umanjuju njenu vrednost svojim vulgarnim izvedbama ne razmišljajući o tome koliko su osoba zapravo time uvredili, na šta su "pljunuli" pošto je ova žena bila oličenje jedne zemlje, žena koja za sobom ostavila nemerljivo bogatstvo, osoba koja jeste napustila ovaj svet fizički, ali živi kroz sve nas koji smo i van njenog vremena i živeće dokle god je onih koji su sposobni da razumeju, a takvih je, Bogu hvala, još uvek mnogo.

Do sledećeg žvrckanja, puno pozdrava :)

Nina Malika