Danas sam rešila da zabeležim neke svoje misli. Nisam dugo pisala i znam da će se mnogi obradovati novom tekstu, a ujedno se nadam da ću navesti ljude da misle o ovome.
Imam 29 godina i plesom se bavim od svoje 7me godine života. Bilo je tu raznih plesova, bilo je tu pauze u treniranju, ali sve u svemu neko sam ko je u tome toliko dugo i na osnovu toga smatram da bi ljudi trebali da mi veruju kada nešto kažem po pitanju plesa. Apsolutno nije bitno da li nešto umeš da izvedeš onako kako bi po nekome to trebalo da bude, apsolutno nije bitno da li si najbolji u tome u odnosu na druge, apsolutno nije bitno koji ples je u pitanju... Ono što je bitno jeste da ti OSEĆAŠ taj ples, dušom i srcem, da je ta emocija zabeležena i u mozgu koji vremenom to prebaci i na telo. Telo je tu poslednje koje pokazuje umeće. Ono što je najvažnije jeste ta ljubav i strast koju nosimo unutar sebe. Ono što je najvažnije je da budemo najbolja verzija sebe u svakom momentu. Ples je nešto što nam omogućava da govorimo bez ijedne izgovorene reči. Mogućnost da najdublja osećanja u nama izbacimo iz sebe je neprocenjive vrednosti. Niko umesto tebe ne može da iskaže tvoja osećanja, a ujedno svako ta tvoja osećanja može da oseti onog momenta kada ih ti plesom izbaciš iz sebe, onako iskreno, otvoreno i nesebično. Za mene je plesač samo i isključivo onaj ko ima sposobnost da me dirne energijom i emocijom. Tehnika sama po sebi dođe vremenom. Ono što mi kao plesaču i posmatraču smeta je to što vidim mnogo veštačkog, usiljenog, potpuno neiskrenog u mnogima. Tužno je kada vidiš da postoje oni koji će pre da istražuju tuđi ples, u smislu izvedbe, nego da istražuju svoje dubine, svoja osećanja... Ali je zato prelepo kada te nečiji iskreni sjaj u očima dok pleše navede da se naježiš od glave do pete.
Za sebe ne smatram da sam neko ko je savršen plesač i svesna sam toga da sam početnik i da imam još mnoooogooo da radim da bih bila potpuno izgrađena tehnički, pošto u orijentalnom plesu treba mnogo vremena da ti se pokreti slegnu i postanu mekani, fluidni, prirodni... Ali sam svesna toga da svi koji prate moj ples uživaju u mojim nastupima samo zato što osećaju moju emociju, osećaju da sam iskrena, vide i osećaju ljubav, i znaju da tu nema ničega usiljenog i znaju da sam to ja. Volela bih da svako to može da kaže za sebe.
Ono što svako ko se bavi plesom, rekreativno ili profesionalno, treba da zna jeste da jedinstvenost jednog plesača dolazi isključivo iz njega samog, dakle ono za čime mnogi tragaju u drugima se zapravo krije u njima samima. Ne može se sakriti apsolutno ništa. Iskrena emocija se vidi i oseća. To ponavljam i ponavljaću doveka. Uvek mi je draže da gledam neku ne tako dobru tehnički, ali iskrenu osobu koja vidno uživa u tom plesu. Energija, emocija i unutrašnja lepota je ono što opčinjuje i potpuno prevazilazi ono fizičko.
Kao instruktor mogu da pokažem, objasnim, ukažem na greške, usmerim, ali ne mogu da plešem umesto drugih niti osećam umesto drugih. To prosto svako mora sam. Moje je da budem dobar primer, da moje učenice vide kako to izgleda kada neko u potpunosti uživa u ovom plesu pa tako izbacuje tu energiju i emociju iz sebe. Na njima je da slede taj primer, ali na svoj način iznesu pesmu/stil, jer nismo svi isti. Nisam ja tu da pravim od njih moje kopije već plesače koji će da iskazuju sebe kroz svoju izvedbu. Kada je u pitanju grupna koreografija, lepota je još veća jer se na jednom mestu ujedinjuje lepota svakog učesnika i to pršti na sve strane, ali samo onda kada svako od njih daje svoj maksimum i ono najdublje i najiskrenije iz sebe, ne zato što su "najbolje", "najlepše", "najzgodnije", "imaju najbolju instruktorku", itd... već zato što su dale svoj maksimum, osećale i trudile se podjednako pa se tako njihova energija stopila u jednu, ujednačila se i zrači na sve strane.
Ono što sam ovim tekstom želela da kažem jeste upravo ono što i piše u samom naslovu, a to je da nema plesa bez osećanja. Pogotovo orijentalnog. Orijentalni ples neguje dušu, pomaže u mnogome, ali najvažnija osobina orijentalnog plesa je ta što je sredstvo uz pomoć kog stupaš u kontakt sa samim sobom. Zato ne dozvolimo da nas vodi ništa manje od ljubavi i iskrenosti koja potiče iz naših dubina koje krijemo od drugih, a bilo bi nam mnogo lakše i lepše da to pustimo da pršti na sve strane. Zaista nije važno da li si početnik ili si profesionalac ili pak rekreativac, ono što je važno je da uživaš u tom plesu kojim se baviš u svakom momentu, važno je da dozvoliš plesu da ti pomogne da se kroz njega iskažeš pa tako napokon oslobodiš svoj duh i potpuno rasteretiš svega što ga je kočilo. Ples je sloboda. Uživajmo u slobodi. Plešimo.
Imam 29 godina i plesom se bavim od svoje 7me godine života. Bilo je tu raznih plesova, bilo je tu pauze u treniranju, ali sve u svemu neko sam ko je u tome toliko dugo i na osnovu toga smatram da bi ljudi trebali da mi veruju kada nešto kažem po pitanju plesa. Apsolutno nije bitno da li nešto umeš da izvedeš onako kako bi po nekome to trebalo da bude, apsolutno nije bitno da li si najbolji u tome u odnosu na druge, apsolutno nije bitno koji ples je u pitanju... Ono što je bitno jeste da ti OSEĆAŠ taj ples, dušom i srcem, da je ta emocija zabeležena i u mozgu koji vremenom to prebaci i na telo. Telo je tu poslednje koje pokazuje umeće. Ono što je najvažnije jeste ta ljubav i strast koju nosimo unutar sebe. Ono što je najvažnije je da budemo najbolja verzija sebe u svakom momentu. Ples je nešto što nam omogućava da govorimo bez ijedne izgovorene reči. Mogućnost da najdublja osećanja u nama izbacimo iz sebe je neprocenjive vrednosti. Niko umesto tebe ne može da iskaže tvoja osećanja, a ujedno svako ta tvoja osećanja može da oseti onog momenta kada ih ti plesom izbaciš iz sebe, onako iskreno, otvoreno i nesebično. Za mene je plesač samo i isključivo onaj ko ima sposobnost da me dirne energijom i emocijom. Tehnika sama po sebi dođe vremenom. Ono što mi kao plesaču i posmatraču smeta je to što vidim mnogo veštačkog, usiljenog, potpuno neiskrenog u mnogima. Tužno je kada vidiš da postoje oni koji će pre da istražuju tuđi ples, u smislu izvedbe, nego da istražuju svoje dubine, svoja osećanja... Ali je zato prelepo kada te nečiji iskreni sjaj u očima dok pleše navede da se naježiš od glave do pete.
Za sebe ne smatram da sam neko ko je savršen plesač i svesna sam toga da sam početnik i da imam još mnoooogooo da radim da bih bila potpuno izgrađena tehnički, pošto u orijentalnom plesu treba mnogo vremena da ti se pokreti slegnu i postanu mekani, fluidni, prirodni... Ali sam svesna toga da svi koji prate moj ples uživaju u mojim nastupima samo zato što osećaju moju emociju, osećaju da sam iskrena, vide i osećaju ljubav, i znaju da tu nema ničega usiljenog i znaju da sam to ja. Volela bih da svako to može da kaže za sebe.
Ono što svako ko se bavi plesom, rekreativno ili profesionalno, treba da zna jeste da jedinstvenost jednog plesača dolazi isključivo iz njega samog, dakle ono za čime mnogi tragaju u drugima se zapravo krije u njima samima. Ne može se sakriti apsolutno ništa. Iskrena emocija se vidi i oseća. To ponavljam i ponavljaću doveka. Uvek mi je draže da gledam neku ne tako dobru tehnički, ali iskrenu osobu koja vidno uživa u tom plesu. Energija, emocija i unutrašnja lepota je ono što opčinjuje i potpuno prevazilazi ono fizičko.
Kao instruktor mogu da pokažem, objasnim, ukažem na greške, usmerim, ali ne mogu da plešem umesto drugih niti osećam umesto drugih. To prosto svako mora sam. Moje je da budem dobar primer, da moje učenice vide kako to izgleda kada neko u potpunosti uživa u ovom plesu pa tako izbacuje tu energiju i emociju iz sebe. Na njima je da slede taj primer, ali na svoj način iznesu pesmu/stil, jer nismo svi isti. Nisam ja tu da pravim od njih moje kopije već plesače koji će da iskazuju sebe kroz svoju izvedbu. Kada je u pitanju grupna koreografija, lepota je još veća jer se na jednom mestu ujedinjuje lepota svakog učesnika i to pršti na sve strane, ali samo onda kada svako od njih daje svoj maksimum i ono najdublje i najiskrenije iz sebe, ne zato što su "najbolje", "najlepše", "najzgodnije", "imaju najbolju instruktorku", itd... već zato što su dale svoj maksimum, osećale i trudile se podjednako pa se tako njihova energija stopila u jednu, ujednačila se i zrači na sve strane.
Ono što sam ovim tekstom želela da kažem jeste upravo ono što i piše u samom naslovu, a to je da nema plesa bez osećanja. Pogotovo orijentalnog. Orijentalni ples neguje dušu, pomaže u mnogome, ali najvažnija osobina orijentalnog plesa je ta što je sredstvo uz pomoć kog stupaš u kontakt sa samim sobom. Zato ne dozvolimo da nas vodi ništa manje od ljubavi i iskrenosti koja potiče iz naših dubina koje krijemo od drugih, a bilo bi nam mnogo lakše i lepše da to pustimo da pršti na sve strane. Zaista nije važno da li si početnik ili si profesionalac ili pak rekreativac, ono što je važno je da uživaš u tom plesu kojim se baviš u svakom momentu, važno je da dozvoliš plesu da ti pomogne da se kroz njega iskažeš pa tako napokon oslobodiš svoj duh i potpuno rasteretiš svega što ga je kočilo. Ples je sloboda. Uživajmo u slobodi. Plešimo.
Do sledećeg žvrckanja, puno pozdrava :)
Nina Malika
