Veorovatno sam do sada u više navrata pričala na ovu temu, ali to je nešto o čemu vredi govoriti. Srž ovog plesa jeste da budeš svoj, da se kroz ples izraziš, pokažeš ko si i šta si. Postoje razni tipovi ljudi pa se to jasno kroz ples i vidi. Ne možeš sakriti apsolutno ništa. Sve je u energiji kojom zračiš.
Najveće mi je uživanje kada gledam nekoga ko pleše iz duše i srca, kada pleše jer oseća emocije koje ovaj ples budi, kada bez ustručavanja pruži na dlanu svoja najdublja osećanja, kada se na licu vidi sve, iskren osmeh ili iskrena bol, kada oči plešu... Tada je nebitno ko si, odakle si, tada je nebitno kako izgledaš, tada je nebitno koliko dugo učiš ovaj ples, tada je nebitno apsolutno sve... Bitna je ta energija koju šalješ. Tu nema mesta kompleksima, dokazivanju i ostalim glupostima koje sa sobom nosi šljam. Samo iskreno, do srži!!!
Da se razumemo, tehnika je vrlo važna. Ko ne ume da otpleše kako valja tehnički taj se ne može smatrati plesačem, zapravo to je muljator, šarlatan, fušer. U oku laika to može da izgleda fenomenalno, mada mogu slobodno da kažem da i laici imaju osećaj za lepo i ukusno, tako da i oni često primete da tu nešto ne valja, ne umeju da kažu šta, ali znaju da ne valja. U oku profesionalca to izgleda smešno u smislu da profesionalac zna da si šarlatan i zna da imaš od koga da učiš, ali vidi da nećeš jer sebe smatraš za vrsnog, prekaljenog plesača ili se bar tako ponašaš. Kako to izgleda u oku samog fušera, to već ne znam, pošto još uvek nisam uspela da prokljuvim da li fušer zaista smatra da je fenomenalan plesač ili ipak ne.
Samopouzdanje je nešto što ovaj ples podiže, vrlo je korisno, ali je povremeno ravno igranju sa vatrom. Desi se da se pogrešne osobe napune samopouzdanjem, da ono pršti. Plesno samopouzdanje, ali i samopouzdanje generalno, treba da ima podlogu, dakle, osoba treba da ima na osnovu čega da se oseća toliko sigurnom u sebe da to pršti. Prevelika doza samopouzdanja bez podloge je nešto što može samo i isključivo da odbije normalne, a privuče one slične, što i nije sjajna stvar i kratkog je daha.
Više puta sam bila svedok propadanja nekog plesača koji ima potencijala, na početku se trudi kao i svako, a onda se desi da ga spucaju komentari drugih i taj potencijal nestane potpuno. Komentari mogu biti pozitivni i negativni, sve zavisi, ali oni potpuno ubiju svaku mogućnost za napredak jer neko dozvoli da ih to ponese. Neko je toliko samokritičan da se uguši u tome potpuno, neko je toliko labilan da se uguši u moru loših, često zlonamernih komentara, a neko je toliko siguran u sebe jer je dobio pohvalu, dve, da se udavi u okeanu svog samopouzdanja. Često ljudi u sebi nemaju onu tačku koja se zove osećaj za realnost. Naravno da nam je potrebna povremena krtika da bismo znali da li smo zaista na pravom putu ili nismo, ali trebalo bi da imamo i taj osećaj za realnost, da imamo svest o tome kakvi smo zaista, a povrh svega da se ne stidimo toga. Kritika treba da bude upućena od osoba koje su kvalifikovane za to da kritiku pruže. Kada si svestan sebe imaš prostora za večiti napredak.
Ključ jednog napretka jeste upravo to, svest. Svest o tome da ništa ne može preko noći. Svest o tome da je potrebno mnogo vremena (čitaj: godina) da bi jedan plesač napravio osnovu koju će moći da nadograđuje. Svest o tome da će svako u nekom trenutku stagnirati i da tu nema ništa loše. Svest o tome da nisi i ne možeš biti najbolji u odnosu na druge, ali da UVEK možeš biti najbolja verzija sebe i ka tome treba da težiš.
Ljudi često traže greške u drugima, a ne žele da priznaju da su oni ti koji greše. Žao mi je kada vidim da postoje oni koji će tražiti greške u tome što im neko otvoreno kaže da greši i ukaže na te greške. Žao mi je kada vidim da postoje oni koji će odbaciti iskrene ljude, a okružiti se onima koji će im govoriti ono što njima odgovara, ono što žele da čuju. Žao mi je kada vidim kako ljudi propadaju, kada gase svaki potencijal i dobru stranu sebe, samo da bi hranili svoj ego i zadovoljavali svoje komplekse.
Ova tema je opširna, verovatno se vraćam na to s vremena na vreme upravo iz tog razloga. Neću da dužim ovog puta. Ono što bih za kraj rekla jeste to da je orijentalni ples sredstvo uz pomoć koga možeš da upoznaš sebe, kroz samo učenje plesa, istraživanje istog. Kada ulaziš dublje u tematiku, ali i upoznaješ mnoge ljude, ti zapravo sklapaš mozaik, stavljaš kockice na njihovo mesto i vidiš zapravo ko si i šta si. Onda preostaje to da prihvatiš sebe pa tako ukoliko ti se nešto ne dopada poradiš na tome da to promeniš, da budeš bolji sutra. Bilo šta da je u pitanju, da li tehnički, da li mentalno, da li emotivno. Na sve to treba da postoji svest o tome da te stvari ne vidiš samo ti, tebe vide i drugi, tako da ne možeš da sakriješ apsolutno ništa. Ali i zašto bi? Poenta i jeste da smo svi različiti i poenta jeste u prihvatanju toga. Poenta jeste u tome da se uz pomoć ovog plesa potpuno ogoliš i nemaš čega da se stidiš. Ukoliko smatraš da si Betmen, budi. Ukoliko smatraš da si zmaj, budi. Bitno je da si srećan i u harmoniji sam sa sobom, a pogrešno je to kada se vodiš željom da te drugi vide kao Betmena ili zmaja ili vođu ili šaljivdžiju ili glavnog, a ti to zapravo nisi.
Najveće mi je uživanje kada gledam nekoga ko pleše iz duše i srca, kada pleše jer oseća emocije koje ovaj ples budi, kada bez ustručavanja pruži na dlanu svoja najdublja osećanja, kada se na licu vidi sve, iskren osmeh ili iskrena bol, kada oči plešu... Tada je nebitno ko si, odakle si, tada je nebitno kako izgledaš, tada je nebitno koliko dugo učiš ovaj ples, tada je nebitno apsolutno sve... Bitna je ta energija koju šalješ. Tu nema mesta kompleksima, dokazivanju i ostalim glupostima koje sa sobom nosi šljam. Samo iskreno, do srži!!!
Da se razumemo, tehnika je vrlo važna. Ko ne ume da otpleše kako valja tehnički taj se ne može smatrati plesačem, zapravo to je muljator, šarlatan, fušer. U oku laika to može da izgleda fenomenalno, mada mogu slobodno da kažem da i laici imaju osećaj za lepo i ukusno, tako da i oni često primete da tu nešto ne valja, ne umeju da kažu šta, ali znaju da ne valja. U oku profesionalca to izgleda smešno u smislu da profesionalac zna da si šarlatan i zna da imaš od koga da učiš, ali vidi da nećeš jer sebe smatraš za vrsnog, prekaljenog plesača ili se bar tako ponašaš. Kako to izgleda u oku samog fušera, to već ne znam, pošto još uvek nisam uspela da prokljuvim da li fušer zaista smatra da je fenomenalan plesač ili ipak ne.
Samopouzdanje je nešto što ovaj ples podiže, vrlo je korisno, ali je povremeno ravno igranju sa vatrom. Desi se da se pogrešne osobe napune samopouzdanjem, da ono pršti. Plesno samopouzdanje, ali i samopouzdanje generalno, treba da ima podlogu, dakle, osoba treba da ima na osnovu čega da se oseća toliko sigurnom u sebe da to pršti. Prevelika doza samopouzdanja bez podloge je nešto što može samo i isključivo da odbije normalne, a privuče one slične, što i nije sjajna stvar i kratkog je daha.
Više puta sam bila svedok propadanja nekog plesača koji ima potencijala, na početku se trudi kao i svako, a onda se desi da ga spucaju komentari drugih i taj potencijal nestane potpuno. Komentari mogu biti pozitivni i negativni, sve zavisi, ali oni potpuno ubiju svaku mogućnost za napredak jer neko dozvoli da ih to ponese. Neko je toliko samokritičan da se uguši u tome potpuno, neko je toliko labilan da se uguši u moru loših, često zlonamernih komentara, a neko je toliko siguran u sebe jer je dobio pohvalu, dve, da se udavi u okeanu svog samopouzdanja. Često ljudi u sebi nemaju onu tačku koja se zove osećaj za realnost. Naravno da nam je potrebna povremena krtika da bismo znali da li smo zaista na pravom putu ili nismo, ali trebalo bi da imamo i taj osećaj za realnost, da imamo svest o tome kakvi smo zaista, a povrh svega da se ne stidimo toga. Kritika treba da bude upućena od osoba koje su kvalifikovane za to da kritiku pruže. Kada si svestan sebe imaš prostora za večiti napredak.
Ključ jednog napretka jeste upravo to, svest. Svest o tome da ništa ne može preko noći. Svest o tome da je potrebno mnogo vremena (čitaj: godina) da bi jedan plesač napravio osnovu koju će moći da nadograđuje. Svest o tome da će svako u nekom trenutku stagnirati i da tu nema ništa loše. Svest o tome da nisi i ne možeš biti najbolji u odnosu na druge, ali da UVEK možeš biti najbolja verzija sebe i ka tome treba da težiš.
Ljudi često traže greške u drugima, a ne žele da priznaju da su oni ti koji greše. Žao mi je kada vidim da postoje oni koji će tražiti greške u tome što im neko otvoreno kaže da greši i ukaže na te greške. Žao mi je kada vidim da postoje oni koji će odbaciti iskrene ljude, a okružiti se onima koji će im govoriti ono što njima odgovara, ono što žele da čuju. Žao mi je kada vidim kako ljudi propadaju, kada gase svaki potencijal i dobru stranu sebe, samo da bi hranili svoj ego i zadovoljavali svoje komplekse.
Ova tema je opširna, verovatno se vraćam na to s vremena na vreme upravo iz tog razloga. Neću da dužim ovog puta. Ono što bih za kraj rekla jeste to da je orijentalni ples sredstvo uz pomoć koga možeš da upoznaš sebe, kroz samo učenje plesa, istraživanje istog. Kada ulaziš dublje u tematiku, ali i upoznaješ mnoge ljude, ti zapravo sklapaš mozaik, stavljaš kockice na njihovo mesto i vidiš zapravo ko si i šta si. Onda preostaje to da prihvatiš sebe pa tako ukoliko ti se nešto ne dopada poradiš na tome da to promeniš, da budeš bolji sutra. Bilo šta da je u pitanju, da li tehnički, da li mentalno, da li emotivno. Na sve to treba da postoji svest o tome da te stvari ne vidiš samo ti, tebe vide i drugi, tako da ne možeš da sakriješ apsolutno ništa. Ali i zašto bi? Poenta i jeste da smo svi različiti i poenta jeste u prihvatanju toga. Poenta jeste u tome da se uz pomoć ovog plesa potpuno ogoliš i nemaš čega da se stidiš. Ukoliko smatraš da si Betmen, budi. Ukoliko smatraš da si zmaj, budi. Bitno je da si srećan i u harmoniji sam sa sobom, a pogrešno je to kada se vodiš željom da te drugi vide kao Betmena ili zmaja ili vođu ili šaljivdžiju ili glavnog, a ti to zapravo nisi.
Ovo su bile neke moje misli koje sam želela da podelim sa vama :)
Do sledećeg žvrckanja, šljokičavi pozdrav :)
Nina Malika
Нема коментара:
Постави коментар