Postoji onaj plesni stil koji svaki orijentalni plesač izvodi, koji viđate na svakom nastupu na kom prisustvujete, a bilo bi lepo da znate šta je to.
Mejance (megance, mežanse) je plesni stil sastavljen od, u proseku, desetominutne pesme koja u sebi sadrži miks stilova radi prikazivanja šarolikosti plesa kao i umeća plesača da te stilove iznese te prikaže publici razliku između istih. Kao i svaka priča, ova plesna priča ima svoju uvertiru iliti intro muziku koja je često u novije vreme, gde su nastupi ograničeni na 3 do 5 minuta, skraćena ili isečena iz pesme. Zatim ide ulazak iliti stupanje plesača na scenu gde se plesač predstavi publici kroz jednostavnije pokrete, šetnje radi popunjavanja prostora. Zatim se čuju malo komplikovaniji ritmovi i melodije u pesmi koje plesač proprati. Ponekad se pesma sastoji i od teksta, a on se uglavnom sastoji od opisa plesača za koju je ova pesma i napravljena te se kroz taj tekst provuče i ime tog plesača. Zatim sledi folklorni deo, a najčešće su to saidi, baladi i halidži, u skorije vreme i iraki. Promenom plesnog stila publika ima priliku da vidi razliku u pokretima i energiji. Zatim slede neki brži momenti u pesmi koji su često sastavljeni od muzike koju plesač proprati brzim okretima ili recimo drum solo deo, a za kraj pesme ostaje finale koji je eho uvodnog dela pesme pa tako uokvirujemo celu priču.
Kroz jednu pesmu se provuče nekolicina stilova, imamo uvod, razradu i zaključak. Dakle, laganije uvođenje publike u priču gde plesač neretko koristi veo kao propratni rekvizit. Kroz razradu se provuku složeniji ritmovi, melodije i pokreti, folklorni stilovi, drum solo, ubacuju se čak i ritmovi salse i latino ritmovi koji predstavljaju fuziju. Iako je naša publika često sastavljena od potpunih laika, svakako je većina u stanju da razazna razliku u stilovima, iako neće znati da kaže šta je to, umeće da utvrdi da je kroz ovu izvedbu provučena različita plesna tehnika, energija i emocija jer ih sama pesma navodi na to, sam mežanse kao stil/pesma je sastavljen upravo tako. Na kraju ide taj zaključak koji je uglavnom, kao što rekoh, zapravo eho tj ponavljanje onoga s početka pesme, dakle spaja se početak i kraj priče na taj način. Ovaj plesni stil se najčešće koristi na takmičenjima iz jasnih razloga.
Detaljnije o ovome možete pročitati ovde.
Lično volim da plešem mežanse upravo zbog toga što me pesma "provoza" kroz više stilova, navodi me da menjam energiju i prikažem drugačije emocije. Sviđa mi se što se kroz prethodnih par godina razvila ova muzika pa tako i plesni stil. Volim kada plesna izvedba ima celinu i smisao, a mežanse je sastavljen tako da to pruži svakome ko ume da prepozna ritmove, melodije i stilove te ih prikaže kroz svoju plesnu izvedbu na svojstven način. Drago mi je što se danas ipak zna šta je šta i što nema mnogo prostora za brljavljenje. Kao neko ko se bavi plesom od kad zna za sebe, zbog uticaja drugih plesova kojima sam se bavila (konkretno koreodrame), volim kada postoji neki red i kada plesna izvedba u orijentu ima smisao i neku svoju priču te je to moj ugao gledanja na nečiji performans. Objasnila bih to tako da dok se plesač predstavlja kroz mežanse odaje ti utisak da upravo zna o čemu se radi u pesmi i maksimalno uživa u tome. Zato u izvedbi ovog plesnog stila nećete videti početnike jer je prvobitno potrebno savladati sve ostale stilove kako bi umeo da ih prepoznaš, propratiš i izneseš. Ukoliko to ne umeš, zaista ispadaš smešan i ružno je za gledanje.
Mejance (megance, mežanse) je plesni stil sastavljen od, u proseku, desetominutne pesme koja u sebi sadrži miks stilova radi prikazivanja šarolikosti plesa kao i umeća plesača da te stilove iznese te prikaže publici razliku između istih. Kao i svaka priča, ova plesna priča ima svoju uvertiru iliti intro muziku koja je često u novije vreme, gde su nastupi ograničeni na 3 do 5 minuta, skraćena ili isečena iz pesme. Zatim ide ulazak iliti stupanje plesača na scenu gde se plesač predstavi publici kroz jednostavnije pokrete, šetnje radi popunjavanja prostora. Zatim se čuju malo komplikovaniji ritmovi i melodije u pesmi koje plesač proprati. Ponekad se pesma sastoji i od teksta, a on se uglavnom sastoji od opisa plesača za koju je ova pesma i napravljena te se kroz taj tekst provuče i ime tog plesača. Zatim sledi folklorni deo, a najčešće su to saidi, baladi i halidži, u skorije vreme i iraki. Promenom plesnog stila publika ima priliku da vidi razliku u pokretima i energiji. Zatim slede neki brži momenti u pesmi koji su često sastavljeni od muzike koju plesač proprati brzim okretima ili recimo drum solo deo, a za kraj pesme ostaje finale koji je eho uvodnog dela pesme pa tako uokvirujemo celu priču.
Kroz jednu pesmu se provuče nekolicina stilova, imamo uvod, razradu i zaključak. Dakle, laganije uvođenje publike u priču gde plesač neretko koristi veo kao propratni rekvizit. Kroz razradu se provuku složeniji ritmovi, melodije i pokreti, folklorni stilovi, drum solo, ubacuju se čak i ritmovi salse i latino ritmovi koji predstavljaju fuziju. Iako je naša publika često sastavljena od potpunih laika, svakako je većina u stanju da razazna razliku u stilovima, iako neće znati da kaže šta je to, umeće da utvrdi da je kroz ovu izvedbu provučena različita plesna tehnika, energija i emocija jer ih sama pesma navodi na to, sam mežanse kao stil/pesma je sastavljen upravo tako. Na kraju ide taj zaključak koji je uglavnom, kao što rekoh, zapravo eho tj ponavljanje onoga s početka pesme, dakle spaja se početak i kraj priče na taj način. Ovaj plesni stil se najčešće koristi na takmičenjima iz jasnih razloga.
Detaljnije o ovome možete pročitati ovde.
Lično volim da plešem mežanse upravo zbog toga što me pesma "provoza" kroz više stilova, navodi me da menjam energiju i prikažem drugačije emocije. Sviđa mi se što se kroz prethodnih par godina razvila ova muzika pa tako i plesni stil. Volim kada plesna izvedba ima celinu i smisao, a mežanse je sastavljen tako da to pruži svakome ko ume da prepozna ritmove, melodije i stilove te ih prikaže kroz svoju plesnu izvedbu na svojstven način. Drago mi je što se danas ipak zna šta je šta i što nema mnogo prostora za brljavljenje. Kao neko ko se bavi plesom od kad zna za sebe, zbog uticaja drugih plesova kojima sam se bavila (konkretno koreodrame), volim kada postoji neki red i kada plesna izvedba u orijentu ima smisao i neku svoju priču te je to moj ugao gledanja na nečiji performans. Objasnila bih to tako da dok se plesač predstavlja kroz mežanse odaje ti utisak da upravo zna o čemu se radi u pesmi i maksimalno uživa u tome. Zato u izvedbi ovog plesnog stila nećete videti početnike jer je prvobitno potrebno savladati sve ostale stilove kako bi umeo da ih prepoznaš, propratiš i izneseš. Ukoliko to ne umeš, zaista ispadaš smešan i ružno je za gledanje.
Do sledećeg zvrckanja,
šljokičavi pozdrav :)
Nina Malika
Nina Malika
Нема коментара:
Постави коментар