Nedelja, 15. februar 2015. :) Dan koji će ostati urezan u moje sećanje kao vrlo poseban. Dan kada sam po prvi put svoju strast podelila sa osobama koje nisu moje zvanične učenice. Dan kog sam se mnogo plašila. Dan kada sam održala svoju prvu radionicu.
Kao što sam već spomenula, devojke iz Novog Sada, tačnije učenice moje Jelene, iz plesne škole "Diva", su izrazile želju da uče od mene, a prvi stil koji su poželele da obrade sa mnom jeste tango-oriental fuzija. Ostavile smo radionicu otvorenu za prijave pa je tako bilo ko mogao da prisustvuje. Radionica je prvobitno trebala biti održana u decembru, međutim, neke devojke bi izostale zbog slave, a na sve to sam se ja prehladila toliko da nisam mogla da mrdnem iz kreveta, pa smo bile primorane da je odložimo.
Poziv nisam mogla da odbijem, obzirom da je usledio od nekog ko je moj prijatelj, a sve zbog želje devojaka koje vole moj rad, i kao takve nikako nisu mogle, a ni smele biti odbijene. Da, već sam priznala... plašila sam se. Zašto??? Zato što je u pitanju bila fuzija, nešto što sam ja izvodila po nekom sopstvenom osećaju, a sada sam trebala da to objasnim, iznesem, sada sam trebala da prenesem to na druge. Imala sam dovoljno vremena da sve to analiziram, proučavam, osmislim... Napravila sam program onakav kakav bih ja volela da vidim i čujem na jednoj takvoj radionici. Kada se radi fuzija, po mom mišljenju, mnogo je zahtevnije za obradu jer je to mix dva plesa, pa tako i dve vrste energije. Neko sam ko se potpuno preda onome što radi, pa sam tako danonoćno radila na ovon programu, jer je to, pored toga što je bila u pitanju fuzija, ipak bila moja prva radionica. Sama koreografija mi je zadala muke jer sam stalno menjala određene delove. Snimak koji postoji gde plešem ovu fuziju jeste zapravo improvizacija, a improvizacija je nešto što je meni pre skoro godinu dana bilo nešto maltene novo, pa zato nisam ni zadovoljna onim što vidim tamo. No, pomoglo mi je da uvidim mnogo toga na čemu sam kasnije i radila da bih ga popravila. Više sam bila fokusirana na tehniku nego na koreografiju, pošto smatram da na radionici i trebaš da preneseš neko znanje na ljude kroz vežbu tehnike i kroz priču o stilu koji se obrađuje, a koreografija ko koreografija, ona postoji... pitanje je da li će je neko izvoditi pored tebe ili neće... i iz tog razloga sam koreografiju zaokružila bukvalno 2 dana pred radionicu. Perfekcionista sam i dokle god nešto ne bude sklopljeno po mojoj meri, ima da se popravlja i prepravlja.
Kada smo stigle ispred sale, devojke su se polako okupile, većina vidno uzbuđena i srećna... Ja sam se kezila, ali u sebi vrištala :D jer prosto u meni u tom momentu nije bilo ničega hahaha :D nisam imala pojma šta ću da im kažem, kako ću uopšte da započnem... dakle, pravo malo ludilo. Srećom, njihov entuzijazam, njihova pozitivna energija je pokrenula i mene. Kada mi ljudi šalju pozitivne vibracije to jedino mogu i dobiti za uzvrat. Sve je teklo mirno, baš onako kako treba. Ništa ne bih menjala, dodala ili oduzela. Upijale su moje reči, slušale su pažljivo, pomno pratile... Videla sam da je moj program urodio plodom, da je dobro rasparčano sve i da zaista valja. To je prvo što me je učinilo srećnom. Druga stvar koja me je učinila srećnom jeste saznanje kako moja koreografija izgleda, jer samu sebe nisam snimila da bih videla (bilo mi je dosta snimanja i mučenja oko iste hahahaha). Treća stvar koja me je oduševila jeste njihovo uzbuđenje i oduševljenje, jedva su čekale da nastavimo dalje, svaki deo koreografije im se sve više dopadao... Ja u tom momentu kao da nisam bila u svom telu, kao da se to nekom drugom dešavalo... Koreografija završena, usnimljena, radionica gotova. Kako to obično ide na kraju - fotkanje. Prvo pitanje koje sam dobila čim sam kročila u svlačionicu bilo je: "Kada ćeš još nešto da nas učiš???" :D To mi je bio automatski znak da sam dobro odradila svoj posao. Otišle smo na piće, razmenile utiske... Drago mi je što se većina devojaka pronašla, komentari su bili tipa da su mislile da se neće pronaći u ovome, ali su iznenađene koliko im je prijalo. U svakom slučaju, čak i da se ne pronađeš u ovom stilu, ili bilo kom drugom, nebitno je kom, ono što je važno jeste da si probala nešto novo, videla si, čula... Naći će se nešto iz ta 2.5 sata da ti je značilo i da će ti doprineti u plesnom razvoju... Uvek se nađe nešto.
Danas sam dobila poruku od moje Jelene da su devojke oduševljene, da jedva čekaju da vežbaju koreografiju na času i da su imale upalu mišića (za šta mi je posebno drago jer sam morala da opravdam svoj nadimak "terorista" ahahaha). Ovim putem želim još jednom da se zahvalim na pozivu, lepom odzivu devojaka i na gostoprimstvu. U Novom Sadu se uvek osećam kao kod kuće. VELIKO VAM HVALA, DRAGE DEVOJKE!!! Uživala sam podjednako! Vidimo se mi uskoro :)
Do sledećeg žvrckanja, puno pozdrava :)
Nina Malika
Nina Malika
Нема коментара:
Постави коментар