Plesna 2015ta godina

   Dragi moji, približio se i kraj 2015te godine. Vreme je zaista proletelo, a uspomena je mnogo. Danas sam rešila da sumiram ovu plesnu godinu i prisetim se svega. Naravno da postoje tekstovi o svemu detaljno, priložiću linkove da možete da pročitate ukoliko želite. Sve ono što je obeleženo drugom bojom jeste direktna veza sa tekstom i do njega možete doći klikom na ta (plava) slova.

   Godina je počela lagano. Otvorila sam grupu u Beogradu, u Urban Dance, devojke su posle praznika počele polako da se okupljaju i ustaljuju. U februaru sam održala svoju prvu radionicu, obrađivale smo tango fusion, po želi devojaka iz plesne škole Diva iz Novog Sada, u organizaciji mog prijatelja, Jelene Popov. Ovim putem želim još jednom da se zahvalim svima na divnom druženju, bile ste odlične i vidimo se nekom novom prilikom. Uvek je zadovoljstvo raditi sa Novosađankama.

   Početak marta meseca je bio fenomenalan jer sam imala priliku da upoznam jednu od mojih omiljenih plesačica, Mercedes Nieto. Neverovatno iskustvo, zaista. Plesati sa Mercedes, plesati za Mercedes, učiti od Mercedes, pričati sa njom, plakati sa njom i zagrliti je... Neprocenjivo!!! Hvala dragoj Leili na još jednoj uslišenoj želji i ostvarenom snu.

   Krajem marta sam putovala za Banjaluku :) Nezaboravne putešestvije, ludi provod na Opening gala, još luđi provod na Gala Show-u, poučne radionice sa Jamilhom i Nikom Mlakar, predivne Banjalučanke i prelepa Banjaluka koja mi se definitivno urezala u srce kao poseban grad. Hvala mojoj Kali Shadi na pozivu i ukazanom poverenju.

   Posle Awalim festivala u Banjaluci, počele su ozbiljnije pripreme za naš festival koji smo nazvale Daret el Ayam. Bilo je jako naporno, ali i uzbudljivo pripremati jedan ovakav projekat. Dala sam celu sebe u ovo i isplatilo se. Napravile smo divan sklop ljudi koji su nas podržali i svojim prisustvom uvećali uspeh koncerta. Radionice su protekle besprekorno. Sve je bilo tako divno i teklo glatko... Valjda je to tako onda kada se posvetiš svakom detalju i sve radiš od srca. Neizmerno hvala svima koji su bili deo naše bajke. Dobile smo neverovatne komentare i radujemo se narednom festivalu koji smo zakazale za 27/28/29. maj 2016.

   Posle smo nastavili sa regularnim treninzima, a zatim otišle na zaslužni dvomesečni odmor. U oktobru smo počele novu plesnu sezonu, napunjenih baterija, brojčano ojačane i pune novih ideja, planova i saradnji. U novembru je usledio novi Orental Love Festival u organizaciji naše Jelene Čičanović, Leile Oriental. Kao i svake godine bilo je tu takmičenja, koncerta, radionica, lepog druženja i lude zabave. Ponovo sam srela moju plesnu ljubav Alekseja Riabošapku, ponovo učila od naše Leile, upoznala prepozitivnu Elenu Dahabeyu iz Grčke i doživela ostvarenje još jednog sna, upoznavši Dariju Mickevič, od koje sam imala priliku da učim i dobijem komentare za moje plesno umeće. Malo li je? Hvala, draga Jelena, što se postaraš da svake godine plesno narastemo.

   Još jedno nezaboravno iskustvo bilo je na festivalu Jewels of Asia, gde sam po prvi put bila učesnik programa. Naša Marina Panna, osnivač i isntruktor škole bolivuda Panna, po treći put je napravila miks plesova Azije i prezentovala beogradskoj publici. U sklopu festivala su bile i radionice, a ja sam napokon imala priliku da učim od Kale Shadi, koja je tada u mom životu dobila i status instruktora, pored pirjatelja i srodne duše. Bilo mi je fantastično i zahvaljujem se Marini na svemu.

   Za kraj godine, u decembru, Malika je bila deo novogodišnjeg programa KUD-a "Sveti Sava". Moje dve učenice i ja smo prenele deo Egipta na scenu. Još jednom se zahvaljujemo Dragani na pozivu. Bilo nam je zadovoljstvo učestvovati.

   Ono što mogu da kažem jeste da je osećaj prelep kada se okrenem i vidim šta sam sve upisala u sećanje za ovu plesnu godinu. Ova godina je definitivno bila godina kada su neki moji snovi ostvareni, a nekada se to činilo nemoguće. Mogu slobodno da kažem da je moj život obogaćen ovom plesnom godinom i da svaka žrtva vredi ovog osećaja. Kada ulažeš u sebe i kada sve daješ za razvoj onoga do čega ti je stalo, na kraju se isplati. Novac tu nije bitan, bitno je da imaš uspomene ovog tipa. Divno. Predivno. Magično.

   Budite iskreno srećni, nasmejani, ostvarujte svoje snove i povrh svega budite svoji! Ne dozvolite da vam iko kaže da nešto ne možete, jer, verujte, kada čovek nešto iskreno želi, od srca, pa na tome vredno radi, on uvek dođe do svog cilja. Verujte u sebe i svoje snove i neka vam 2016ta godina bude sjajna! Srećne praznike vam želim i da vam naredne godine napišem još mnogo dobrih tekstova :D Do sledećeg žvrckanja, puno pozdrava :)

Nina Malika

Jewels of Asia

   Mesec novembar su obeležila dva plesna festivala, Oriental Love (o kome sam već pisala) i Jewels of Asia, o kome ćete nešto saznati u daljem tekstu.

   Festival plesova Azije - Jewels of Asia iliti Dragulji Azije, je jedinstven u regionu i održava se jednom godišnje. Nastao je pre tri godine u saradnji škole bolivuda Panna i Kulturnog Centra "Nea Pangea".

   Škola bolivud plesa Panna je počela sa radom u oktobru 2012. Njen osnivač i instruktor, Marina Stevanović, upustila se u ovaj pionirski poduhvat vođena idejom da Panna bude oaza za sve ljubitelje indijskih plesova, a najviše one koji uživaju u prelepom plesu indijske kinematografije. Marina je, pre svega, moj prijatelj, a zatim veoma cenjen umetnik u plesnim redovima, što ovaj festival i dokazuje.  Više o samom festivalu možete pročitati ovde! 

 

   Kao što to uvek radim, preneću vam sopstvene doživljaje. Ovo je bio prvi put da sam prisustvovala ovoj manifestaciji. Marini sam uvek bila moralna podrška, nisam mogla da budem u publici jer sam oba puta menjala Sašku u Hananu. Ove godine sam imala čast da prisustvujem i to na samoj sceni, pa tako postadoh jedan od dragulja ovog festivala. U šali sam sebe nazvala Draguljče. Hehehehehe! 

   Elem, pored učešća na samom koncertu, obradovala me je činjenica da ću napokon imati priliku da učim od moje prijateljice Kale (više puta spomenute u mojim tekstovima), pošto je ona bila jedna od dva instruktora na ovom festivalu, kao i to da ću upoznati čuvenu Janu Mankoč iz Slovenije, koja je Marinin mentor i prijatelj, o kojoj sam imala prilike mnogo puta da slušam u razgovorima sa Marinom. Jana je bila drugi instruktor na ovogodišnjim Draguljima. U startu sam znala da će to biti jedan divan plesni vikend. 

   Orijentalni ples ne postoji samo u Egiptu, a ne čini ga samo klasičan stil. Dakle, sačinjen je od arapskog folklora koji se prostire po svim arapskim zemljama, pa tako znanje nekih orijentalnih plesačica pokriva i predele Azije. Ove godine sam, zajedno sa Amani, plesala khaleegy (halidži), folklorni stil koji pokriva Persijski zaliv, i iraqi (iraki), ples iz Iraka. Odmah moram da naglasim da ta dva stila NISU orijentalni ples, pa se tako ne mogu plesati kao deo klasičnog orijentalnog plesa, osim ako se desi da u pesmi postoji deo koji ima ritam nekog od ova dva folklorna stila (postoji po neka pesma za mejance gde ima khaleegy ritam, a za iraqi trenutno nisam sigurna). Tako da, kada vidite da neko koristi pokrete specifične za ova dva stila, a da pritom nije uz pesmu koja je karakteristična za iste, znajte da ta osoba, što se kaže, "meša babe i žabe", dakle ne razume se baš u materiju. 

   Khaleegy je tradicionalni ples zaliva koji se pleše na svadbama i lokalnim zabavama. Ovo je jako nežan i ženstven ples čiji pokreti simbolizuju pokrete mora, a kažu da khaleegy ima antistresno dejstvo. Najveći deo zaliva čini Iran, mali deo je Saudijska Arabija, a imamo razliku u stilovima podeljeno po zemljama gde je mnogo stilova originalno poteklo iz Jemena. Pleše se u posebnim "haljinama" pod nazivom thoba (toba). Iraqi je povezan sa plesom zaliva, tačnije određeni pokreti zalivskog plesa su isti, ali su energičniji i ekspresivniji (uglavnom pokreti glavom/kosom). Ovaj ples se zove "hecha". Sam naziv ovog stila "iraqi" ćemo čuti da se provlači među orijentalnim plesačicama, a inače najupotrebljivaniji naziv ovog stila jeste "kawleeya" (kavliija). Ono što moramo da znamo jeste da ovaj ples plešu cigani i nemaju jedan stil, jer gde god da odu oni pokupe lokalni stil zemlje u kojoj su i njemu dodaju "ludilo" specifično za iraqi. Iz Indije su došli u Iran, a zatim u južni deo Iraka. Odatle i svi ti silni nazivi, u suštiji, jednog plesa. U nekom od narednih tekstova ću posvetiti pažnju ovom folklornom stilu gde ću izdetaljisati o pokretima i svemu što je vezano za ovaj stil, koji je u poslednjih nekoliko godina postao izuzetno popularan među orijentalnim plesačicama. Moram da priznam da, kada jednom zaplešeš iraqi, zavoliš ga. Jaka energija ovog plesa je nešto što te nosi i ne pušta. 

   Bilo mi je izuzetno drago da sam po prvi put otplesala iraqi upravo na ovom festivalu. Iraqi sam imala čast i zadovoljstvo da učim od jedne od nekoliko osoba na svetu koja ozbiljno izučava ovaj plesni stil pa ga tako i predaje, a u pitanju je Leila Molaei. Ko prati moje tekstove znaće da je ona bila naš počasni gost na našem festivalu "Daret el Ayam" gde je, pored učešća na koncertu, održala tri radionice, između ostalog i irakija. Ko ne prati upravo je saznao. :) Specijalno za ovu priliku smo spojene Aleksandra Amani, Katarina Lukić i ja, radi prikazivanja ovog plesnog stila našoj publici. Aleksandra je izvela iraqi na prvim Draguljima i ostavila ljude bez daha. Ovog puta smo to uradile zajedno. Same pripreme su tekle glatko. Super je kada svoje znanje i umeće pomešaš sa tuđim i to rezultira nečim moćnim poput naše koreografije. Još jedna lepa stvar po pitanju našeg učešća jeste ta što su prikazani i khaleegy i iraqi, pa je tako prikazana i razlika između ova dva stila, od strane istih osoba. Energija je ono što je bitno u plesu, a ova dva stila nose dve različite energije.

   U bekstejdžu nam je bilo divno. Gomila ljudi na jednom mestu, maltene nikoga ne poznaješ, ali sa svima razgovaraš kao da si tu po stoti put. Milina. Odradismo probu na sceni, provežbasmo i u bekstejdžu još koji put i bile smo spremne. Moram da kažem da smo počele sa pripremama posle Oriental Love Festivala, nas tri smo morale da se uklapamo s vremenom, tako da proba nije bilo mnogo. Svakako smo bile zadovoljne koreografijom i spremne za nastup bez straha da ćemo omanuti. Mene lično je brinuo khaleegy, jer je Saška menjala koreografiju treći put po redu, tako da sam morala da izbrišem iz glave sve ono prethodno pa umemorišem konačan izgled. Više mi je bila "frka" nego što nisam znala samu koreografiju, jer ja ne volim da grešim, a uvek nešto pogrešim, pritom sam u prvom redu. Tako da sam morala da prelistam koreografiju još par puta pred izlazak na scenu. Tu su mi pomogle drage devojke iz Amani, moje divne duše!

   Bile smo pete po redu, prvo smo izvodile khaleegy. Pošto je svlačionica udaljenija od same scene, a iza scene i nije bilo mesta da stojiš i čekaš na svoj red, nismo uspele da vidimo program pre nas, već kao po dogovoru se rasporedismo za ulazak, gde smo prethodno morale da se probijamo kroz mrak, da nas niko ne primeti, kao male nindže xD ulazile smo kroz publiku. Kala je plesala pre nas, a onda je usledila najava, dobismo lep aplauz i po koji vrisak :) Počinje pesma, mi nastavljamo po dogovoru. Bilo je lepo videti da je publika popunjena, bilo je samo po koje sedište prazno, što me je oduševilo. Svaka čast na odzivu i interesovanju. Sa scene se vide samo siluete, tako da nikoga nisam ni prepoznala. Plešeš, uživaš, smeješ se, na kraju se pokloniš i odeš sa scene. Zadovoljna sam svojom izvedbom, kao i ostalih devojaka koliko sam uspevala da vidim bilo je ok. Najvažnije je da su one zadovoljne, pogotovo njih nekoliko kojima je ovo bio prvi scenski nastup. Amani su devojke za ponos.

   Ostalo je da Saška otpleše logari (avganistanski ples) 13ta po redu, a onda nas tri zajedno iraqi, 20te po redu. Imalo je vremena za sve. Usput smo stigle da se ispričamo sa nekim našim starim znancima, ali i da upoznamo neke nove ljude. Uglavnom su nas ispitivale devojke o našim haljinama za iraqi, koje su, realno, prelepe. Dobro je pa postoji model koji odgovara za izvedbu ovog stila, koji lako može da se nabavi. Svima je bilo fenomenalno jer su bile zatvorene i dugačke, a opet tako elegantne i lepe na sceni. Bilo nam je drago da to čujemo. Meni bi još draže da haljina koju sam kupila za bratovljevu svadbu posluži nečemu više od skupljanja prašine u ormanu. Saška je fino iznela avganistanski stil, baš onako kako je izgledalo dok je vežbala. Mnogo mi se dopada sam stil jer je nežan, a pesma ti posle prvog slušanja ostaje u ušima. Na kraju dođosmo i nas tri na red. Na probi smo dobile sjajne komentare, ostade da tako oduševimo i publiku. Maksimalno smo uživale na sceni, što se i videlo. Iraqi je preenergičan ples, a po reakciji publike, to smo i iznele. Ta 3.5 minuta mi je proletelo, nisam mogla da verujem da je tako brzo prošla pesma. Volim taj osećaj jer tada znam da je sve bilo u redu. Poklonismo se, pobrasmo fine aplauze i povukosmo se sa scene.

   Brzo se približio kraj programa. Vreme je proletelo. Svako je bio prestavljen ponovo, poklonio se i uživao deleći scenu sa toliko potpuno različitih ljudi, čiji je spoj upravo i cilj ovog festivala.

   Na kraju smo izgrlile Marinu i čestitale na još jednom uspešno održanom koncertu. Na licima publike sam uspela da vidim samo zadovoljne osmehe, što mi je bilo posebno drago. Žao mi je jer nisam uspela da propratim program pa da podelim malo više informacija sa vama o tome, ali biće snimaka, koje jedva čekamo da vidimo, tako da ćete imati priliku da sagledate iz svog ugla.

   Posle koncerta, u klubu Akademije je nastupala grupa Nit, gde je publika imala priliku da uživa u muzici iz raznih delova sveta, počev od azijskih zemalja kao što su Indija, Azerbejdžan, Kazahstan, Ukrajina, Rusija, preko jevrejskih i arapskih melodija pa sve do Evrope i pesama sa prostora Balkana, gde je repertoar ovog vokalno-instrumentalnog sastava brojao pesme na preko 15 jezika. Na žalost, nisam prisustvovala jer je bilo unapred rezervisano sve, a čula sam da je publika i stajala, kolika je bila gužva. Još jednom, svaka čast na interesovanju. Kala, Saška i ja, sa našim jačim polovinama, smo se na kraju družile u mom omiljenom kafiću, sumirale utiske i fino ispričale.

   Sutradan sam prisustvovala Kalinoj radionici. Moram da kažem da, bez obzira što je ona moj prijatelj i što je volim kao čoveka... Kada god budete imali priliku da učite od ove žene, ne oklevajte! Ovo je moj najiskreniji savet i preporuka od srca. Rezultat njenog rada su učenice koje osvajaju prva mesta na međunarodnim takmičenjima, pa ako moja reč nije dovoljna, možda ta činjenica jeste. Moje iskustvo sa radionice je neverovatno. Radionica nije bila klasična, rađena je tehnika ruku gde smo dobile gomilu saveta i predloga, ali i finu upalu mišića. Negde sam izjavila da ako nije bolelo, znači da nije dat maksimum. Radionica je proletela, munjevito! Želela sam da je zaključam i da radimo sa njom još satima. Na žalost, to nije bilo moguće. Svakako sam presrećna zbog svakog otkazanog dela tela, svake upale mišića i znoja, pored toga što mi je mozak eksplodirao. Jeste da je najviše rađena tehnika ruku za trbal fusion, to je svakako značilo svakoj od prisutnih orijentalnih plesačica, jer, realno, ruke tribal fusion plesačica su savršeno meke i fluidne. Na kraju izljubih moju ženu, izgrlih je... I jedva čekam naš sledeći susret! Moram da pomenem i divnu Janu, uspela sam da vidim delić jedne od radionica i oduševih se količinom uživanja koje osetih, što nje kao plesača i predavača, što prisutnih učenika. Volim kada se susretnem sa onima čija se ljubav prema plesu kojim se bave vidi iz aviona. Jana je jedna pozitivna, duhovita i mila osoba i sećna sam jer sam je upoznala.

   Srce mi bude puno kada se osvrnem i vidim uspešan festival u organzaciji nekoga koga mnogo volim, nekoga za koga znam da se mnogo trudi, da ulaže svoj trud i znanje maksimalno, a sve to radi iz čiste ljubavi. Uz sve to, našoj publici, ljudima iz Srbije, pruža šansu da jednom godišnje proputuju Azijom, gde imaju priliku da vide šta to Azija ima da nam pruži plesno, jedan šarolik i kvalitetan program, sastavljen od mnogo ljudi sa svih strana Srbije, regiona, a i sveta. Srce mi je puno kada vidim da ovaj festival svake godine sve više raste, poprima sve veće razmere i sve više ljudi interesuje šta sledeće ima da se pruži. Još jednom čestitam dragoj Marini na uspešnom festivalu, zahvaljujem na pozivu i ukazanom poverenju kao i ukazanoj prilici da učim od Kale, a takođe da se zahvaljujem svima na fenomenalnim komentarima za našu izvedbu. Jedino što još mogu da kažem jeste: vidimo se dogodine!

Snimak naše iraqi izvedbe možete videti ovde!

Do sledećeg žvrckanja, puno pozdrava!

Nina Malika

Oriental Love Festival 2015.

   Svaki plesni vikend ostavlja za sobom neizbrisivi trag i zauzima posebno mesto u srcu, svaki ti bude drag iz nekog novog razloga, ali je uvek suština ista - LjUBAV! Sretneš drage ljude, upoznaješ nove, pritom imaš čast i zadovoljstvo da učiš od najvećih plesnih imena današnjice, a na kraju budeš presrećan jer si imao šansu da to doživiš i iskoristio si je. Jelena Čičanović, iliti Leila Oriental, je devojka iz Beograda, koja ima svoju plesnu školu čitavih 11 godina. Prestavila je sebe na inostranoj plesnoj sceni gde je zadobila divljenje i poštovanje, a produkt njenog rada, između ostalog, jeste i Oriental Love Festival, koji svake godine poprima sve veće razmere. Do sada je, na našu veliku radost, ugostila mnoga velika imena orijentalnog plesa. Njen festival posećujem godinama unazad i to je nešto što se, po meni, jednostavno ne propušta. Njen festival je, po mom mišljenju, festival svih nas. Bar ga ja osećam kao svoj. I volim što je tako. Na tom festivalu proživim u realnosti ono što se dešava unutar mene same. Jednostavno je tako, bez preterivanja. Ona je neko ko ostvaruje moje snove. Ona je neko zbog koga sam imala priliku da upoznam lično neke moje plesne uzore, osobe koje sam gledala od svojih prvih plesnih dana, omogućila je da od njih učim i da mi oni lično kažu svoje mišljenje o mojoj izvedbi i umeću. MALO LI JE? Pritom je neko ko je moj veliki plesni prijatelj, ko me prati od mojih početaka, ko me savetuje i kritikuje, neko ko me inspiriše... Sa njom imam neku posebnu vezu, neki poseban odnos... i srećna sam zbog toga.

   Svaki put s nestrpljenjem čekam objave imena master učitelja. Dešavalo se da pre mnogih saznam za neka (hhihihihi... znala sam za Dariju pre svih). Često me je prijatno iznenadila, upravo zato što su u pitanju neka imena koja su meni najdraža. Među njima su Mercedes Nieto i Dariya Mitskevich. Prošle godine je po prvi put održano takmičenje, o tome sam pisala pa neću dužiti. Ove godine je uvedeno da se pored Rising Star i Professional kategorije, takmiče i grupe. Pošto za takmičenje smatram da je jedan od načina za razvoj plesača gde dobiješ konstruktivne kritike sudija, pa tako i ostalih plesača koji su sedeli u publici, prijavih se i ove godine. Osmislila sam kostim momentalno jer sam bila inspirisana kostimom moje učenice Saše.  Znala sam i uz koju pesmu želim da plešem, međutim, kada sam je poslala Leili, rekla mi je da ove sudije nisu za ocenjivanje te muzike već da odaberem nešto jače, da bi mi to ocenili. Složila sam se. Imala sam 3 pesme u opticaju, a odabrah jednu za koju sam mislila da je neće više niko odabrati jer je pesma jaka i teška za izneti. To je bila moja prva greška. Moja voljena sestra od tetke i njena divna svekrva su mi sašile kostim u roku od odmah, dakle oduševila sam se brzinom i kvalitetom rada, i ovim putem im se još jednom zahvaljujem na pomoći!!! Usledilo je ukrašavanje koje je trajalo i trajalo i trajalo... i trajalo... Ludi kristaldžija je postao moj novi nadimak. Imala sam male nezgode pri lepljenju gde sam se ispržila silikonom po jagodicama prstiju pa mi je rad bio otežan, ali nisam stajala. Bukvalno sam na dan takmičenja polepila poslednje kristale. U međuvremenu sam pravila koreografiju i nije mi nešto išlo najbolje jer sam imala okupacije sa druge strane. Uvek mi se dešava da mi se nakače određeni ljudi onda kada mi njihove drame najmanje trebaju u životu. Tako da je iz tog razloga moj mozak bio van funkcije. Sklopila sam koreografiju i vežbala sam je, nije da nisam... i naravno da sve što kažem zvuči kao "izgovor" pa zato i neću opravdavati sebe, jer na posletku, moja izvedba i nije bila toliko loša kao što sam ja to doživela. No, idemo od samog početka.

   U bekstejdžu je bilo, kao i uvek, puno prijatne, pozitivne i šljokičave energije. Nije se osetilo nikakvo rivalstvo, što mi je bilo izuzetno drago, jer poenta zaista nije doći i osvojiti nagradu, već doći i osvojiti jedno novo iskustvo, narasti, naučiti nešto novo o sceni, o plesu, o sebi. Leila je izašla na scenu, poželela dobrodošlicu, prestavila sudije, objasnila kakav će biti tok programa i sve je teklo savršeno i jako brzo... okrenula se nisam, a već sam bila u kostimu i spremna za nastup. Moja kategorija je bila poslednja. Ne moram mnogo da pišem o oduševljenju koje sam osetila zbog pojedinih ljudi, onih mojih najdražih, koji su, definitivno, osvojili onu scenu i najveće divljenje publike. Oriana Oria je i ovog puta pokazala šta ume, onako kako oni to znaju, na njihov poseban, jedinstven način. Sigurna sam da znaju ko je najjače vrštao xD Moje simpatije su pokupili i još neki plesači i srećna sam kada vidim da se napreduje jer se vredno radi. Ne pada ništa sa neba, pa tako i plesno umeće :) Trud i rad su vidni, uvek. Elem, dođoh i ja na red. Prvo što bih rekla jeste to da je moja pesma te večeri bila 3 puta pre mene, što je meni samoj bilo previše, a kamo li publici i sudijama. Moram da kažem da ja niti sam osetla muziku, niti scenu niti publiku. Ovo mi se desilo prvi put u životu, da sam otplesala traljavo, dala svojih dvadesetak posto, bez svoje energije, bez svog maksimuma. Nisam imala tremu, niko mi ništa nije rekao niti uradio. Jednostavno sam izašla na scenu, pogrešila u sopstvenoj koreografiji, to je u meni izazvalo ludilo. Naravno da to niko nije primetio u samoj izvedbi niti mi video na licu, ali oni koji prate moj rad znaju da to nije bila moja energija i da se u meni nešto dešavalo. Eto, sada znate. Pogrešila sam, izmašila sopstvenu koreografiju, improvizovala i to je bio razlog zbog kog niste videli mene već neku tamo bednu verziju mene. Nisam ljuta, nisam razočarana, nisu mi potonule lađe. Ovo mi je samo gas za napred, novo iskustvo, kakvo takvo, nova lekcija. Ne mogu to nazvati neuspehom, pogotovo jer sam dobila čitavih 85 poena od sudija, a prvo mesto je imalo 106 :) Nije to malo, pogotovo za moj minimum. Svakako sam iz tog svog stanja izvukla neki maksimum gde ipak nisam dozvolila da publika vidi da sam pogrešila, nisam stala, a mislila sam da ću u takvoj situaciji stati ili pokazati na licu da sam zbunjena. Zadovoljna sam. Ovim putem se zahvaljujem mojoj podršci, znate vi koji ste... I hvala svima na najiskrenijim komentarima, znače mi mnogo. Što se komentara sudija tiče, Aleksei mi je rekao da on zna da ja mogu mnogo više i da je osetio da tu nešto fali energetski, a Darija me je kritikovala jer mi je kretanje po sceni bilo minimalno i da sam neke kombinacije pokreta ponavljala, što ne bi bilo preporučivo u takvoj pesmi. Oboje su mi skrenuli pažnju na energiju, a u suštini sam znala da sam tu omanula, kao što već napisah, pogrešila sam i od tog momenta nisam osećala ni scenu ni pesmu ni publiku pa sam energiju povukla potpuno u sebe. No, idemo dalje, u nove pobede. Novo iskustvo, nova lekcija. Nema stajanja. :)
   Mesec dana pre festivala, a možda čak i dva meseca... zamolila sam Leilu da mi sredi da se slikam sa moja dva Alekseja :) I tako je moja želja posle Opening Gala Show-a i ispunjena. Slikala sam se sa svojom životnom i svojom plesnom ljubavi, sa moja dva Alekseja, a to je u ovom tekstu MORALO BITI  podeljeno! :D

   Prvo veče je prošlo, festival je počeo. Ujutro smo imali radionice, počevši sa predivnom Darijom. Mislim da sam je negde u svojim tekstovima već spominjala. Ona je jedna od onih koje pratim od kada sam počela da se bavim ovim plesom. Čak sam dobila komentar jedne plesne koleginice da sam joj ja rekla za Dariju, da nije bilo mene ona ne bi znala za nju :) Volim kada postoje plesači koji se svojim umećem izdvoje iz mase. Takva je Darija. Posebna. Njena tehnika, energija, kostimi... sve je to prepoznatljivo. Kao što sam već rekla, ona je jedna od osoba koju sam želela da upoznam, učim od nje i gledam uživo njen divan ples. Prva radionica je bila obrada romantične pesme. Malo je reći da sam uživala. Izvrstan predavač i koreograf! Šteta za one koji nisu prisustvovali. Darija je opravdala sva moja očekivanja.

 

   Sledeća radionica je bila sa Elenom Dahabeyom, ženom koja je deo poznate Kazafy trupe, kao i osnivač jednog od najjačih festivala ikada, "Oriental Passion Festival". Sa njom smo imali čast da obrađujemo saidi. Žena me je oduševila svojom energijom, kreativnošću i umećem! Volim kada učim od nekog ko nije ukalupljen, nekog ko unese osveženje u tvoju tehniku, ko te nauči nešto novo i od koga vidiš nešto drugačije, a opet se drži tradicije i ne odskače od nje. Misliš da od saidija ne možeš mnogo toga da izvučeš u tehničkom smislu, a onda dođe neko i razuveri te. UVEK ima nešto novo, a nije fuzija kojom se mnogi opravdavaju pokušavajući da sakriju svoje neznanje. Srećna sam jer je Elena bila deo ove priče i radujem se nekom novom susretu.

   Treća radionica je bila sa NjIM!!! Već vam je jasno ko je u pitanju, ali u slučaju da postoji neko ko ne zna... U pitanju je Aleksei Riaboshapka :) Obrađivali smo dabke, folklorni stil nekoliko zemalja, poput Palestine, Sirije, Libana, Iraka... Svaka zemlja ima svoj pečat, nešto po čemu se razlikuje od one druge, ali je suština ista. Da bih približila onima koji ne znaju kako izgledaju dabke, najprostije objašnjenje je da je dosta sličan našem folkloru, gde se ljudi uhvate za ruke i "vezu kolo". Plešu i žene i muškarci. Volim da gledam kada Arapi plešu dabke, volim da upijam tu količinu pozitivne energije. Iskreno, nisam očekivala od Alekseja ono što smo od njega dobili. Priznajem. Kada je folklor koji predaju oni iz ruske škole u pitanju, uvek nekako budem malo skeptična. Aleksei je bio u potpunosti predan, detaljan, imao je puno razumevanja i strpljenja, a rezultiralo je naučenom koreografijom uz puno uživanja i zabave. U samu koreografiju je uvrstio mnogo pokreta, iz prostog razloga što je tako potrebno za scenu, ali je potrebno i da naučimo i znamo sve to, ali pri samoj izvedbi dabki sa Arapima, to izgleda mnogo prostije, gde se pojedini pokreti ponavljaju mnogo puta, iznova i iznova. Uživala sam u ovoj radionici i imala sam posledice u vidu bolova u stopalima, pošto sam potpuno smetla s uma da to ne trebamo da plešemo bosi. No dobro, sve za ljubav.

   Usledio je kratak odmor i spremanje za Gala Show plesne škole Leila. Kao i svake godine, očekivanja su prevelika, uzbuđenje podjednako takvo. Uživanje je sedeti i gledati kvalitetan program, sastavljen od izvrsnih plesača koji dolaze iz mnogih krajeva Evrope, a neretko i sveta. Teško je prevazilaziti sebe i opradati očekivanja ljudi iznova i iznova, a naša Leila to uspeva, što je vredno divljenja. Program je počeo sjajnom izvedbom Alf Leila Wa Leyla trupe, koreografijom koju sam imala priliku da vidim dok je bila u izradi. Plesači su se nizali, mnogi su nas ostavljali bez daha svojim umećem. Progam potpuno šarolik, svako od njih jedinstven, drugačiji i svoj. Među izvođačima je bio i naš dragi Ali Nejm, pevač iz Atine, poreklom iz Iraka, koji je obeležio prošlogodišnji Oriental Love, pa tako postao neizostavan deo programa. Master učitelji su, naravno, najviše ostavljali bez daha, svako na svoj način. Elena je potpuno kupila sve nas svojom fenomenalnom energijom, izvodeći saidi i eskandirani. Vladala je scenom. Darija me je naterala na suze svojom prelepom izvedbom uz neku romantičnu pesmu gde je potpuno iznela emociju na način na koji samo ona ume. Pokušavala sam da se suzdržim maksimalno, da ne budem jedini "kreten" koji cmizdri... ali nisam uspela, ne mogu protiv sebe, ne mogu da ne zaplačem uz nešto tako lepo! Ujedno gledaš, na samo par metara od tebe, osobu koju si imala priliku bezbroj puta da gledaš, ali na snimcima preko YouTube... Malo li je? Aleksei kao Aleksei... Showman i energetska bomba! O njegovom plesu govori sama činjenica da sam zbog njega zavolela orijentalni ples u muškoj izvedbi. Ne smem da izdvojim deo Leiline ekipe koji su i ove godine bili folkloraši koji su bili, onako, prava trešnjica na vrhu torte, pogotovo u izvedbi eskandiranija glumeći mornare. Stomak me je boleo od smeha. Svaka čast na ovom dobrom spoju.

   U najavi programa na flajerima koje smo dobili na ulazu pisalo je:
"- Umeš li da čuvaš tajnu?
- Umem...
- Čuvaj me onda, jer ja ne umem živeti drugačije, nego po srcu..."

Pomislila sam da će Aleksei i Dariya otplesati nešto zajedno... I eto, desilo se da sam pogrešila, što se ne dešava često.

Mrak. Počinju prvi taktovi, do tada nepoznate, pesme. Pale se reflektori, ulazi Leila. U rukama nosi veo. I leprša. Pesma - na srpskom! Momentalno sam razumela poentu poruke i počela da plačem. Ona je pokretom prepisivala poruku iz svoje duše i pružila nam je, na dlanu... U nekom momentu, dok smo bili opijeni njenom emocijom i energijom, na scenu stupa Aleksei! Tada sam potpuno prestala da dišem! Bez preterivanja, jecala sam i gušila se! Toliku dozu emocija do sada nisam osetila! Razumeš reči pesme, razumeš osećanja koja nosi sa sobom, razumeš Leilin pogled, dotičeš jedan bolan deo njene duše, hvataš ga i držiš čvrsto... i ne možeš da dišeš jer emocije prelivaju i nose te sa sobom... a onda se samo prepustiš... i zaista čuvajš tu tajnu, čuvaš je dobro... urezali su ti je u srce i ona odatle ne ide. Znam da ću ovaj performans pamtiti dok sam živa! Znam da ću, kad god to budem poželela, samo sklopiti oči i proživeti tu priču ponovo... Jer samo neko ko iskreno oseća ume da ti pruži sećanje poput ovog, da ti se ureže u svaki delić tela, da ti se upiše u sećanje i odatle ne mrda. "Ime moje" je obeležilo ovaj festival, "Ime moje" je nešto što je prevazišlo sva očekivanja, "Ime moje" je tajna koju ću čuvati...

    Koncert se završio i ostalo je samo da odem i zagrlim Leilu i zahvalim joj se na ovome, što sam i učinila. I danas dišem otežano i naježim se pri pomisli na tu izvedbu. Osećaj je fenomenalan i poenta ovog plesa je prikazana u potpunosti. Kada govoriš bez ijedne izgovorene reči, govoriš dušom i srcem, daješ ono jedino što imaš, ono najvrednije, svoju suštinu, svoja osećanja... bez ustručavanja.

   Te noći sam jedva zaspala. Ostalo je još da se odrade tri radionice i na kraju proslavi na Closing Gala večeri. Prva radionica nam je bila sa Aleksejem, a obrađivali smo mejance. Moram da kažem da je ovo, po meni, bila najbolja koreografija koju je on napravio do sada. Za rad sa Aleksejem moraš da budeš potpuno odmoran i skoncentrisan. Srećom pa je prva radionica bila upravo sa njim, pa sam tako uspela da propratim sve baš kako treba. Fenomenalno je kada vidiš da puna sala ljudi radi kao sat izvodivši njegovu koreografiju. Mnogo je dobro kada u životu ostvariš svoje snove... ali je još bolje kada ti se jedan san ispuni 3 puta. On je neko u čiji sam se ples i energiju zaljubila na prvi pogled i neko ko je, kao što već rekoh, moje predrasude o muškom orijentalnom plesu razbio u roku od odmah. Prvi put sam ga videla na našoj plesnoj sceni u okviru Oriental Love Festivala 2012. godine i on od tada postaje moj san i moja plesna ljubav. Od tada sanjam o tome da ga sretnem ponovo i učim od njega, eventualno dobijem neki savet i konstruktivnu kritiku. To se ubrzo i desilo, već 2013te, a ponovilo i u novembru 2015te. Svaki put kada ga sretnem, slušam i gledam kao instruktora, gledam kao plesača na sceni... moja ljubav i divljenje sve više rastu. Veliki sam poštovaoc ovog master učitelja, ovog plesnog maga, ovog šoumena, ovog neverovatnog bića! Znam da nisam jedina, znam da nas je mnogo, i u Srbiji i u svetu, a to nije tek tako, to je debelo zasluženo. Šta pružaš to i dobijaš, a tako se on, koji je jedan od mojih sinonima za ljubav, savršeno uklapa u Orental Love priču i uvek mu se radujemo i čekamo ga s nestrpljenjem.

   Posle njegove radionice usledila je radionica sa našom Leilom. Ono što nisam rekla jeste to da je ona imala povredu mišića noge neposredno pred festival i da je bila na terapijama, ali nije imala dovoljno vremena za potpuni oporavak, pa je tako bila u bolovima non stop. Nije kukala ni u jednom momentu, sve je podnosila hrabro, što je vredno divljenja i poštovanja. Tako je i mnogima održana lekcija o profesionalnsti i odgovornosti. Radionica je, kao i uvek, bila divna. Ona je prava riznica znanja. Priznajem da sam toliko bila gladna da sam jedan deo radionice presedela u svlačionici da bih jela i odmorila. U pauzi između njene i Aleksejeve radionice sam čekala svoj red za razgovor sa njim tako da nisam stigla da prezalogajim, a to me je koštalo. Svakako sam uživala u momentima gde sam radila sa njom. O njoj ni ne moram mnogo da govorim kada već svi dobro znate ko je i šta je. Jednostavno Leila :)

   Na kraju smo imali drum solo sa Darijom. Kao što već rekoh, poznata po svojoj tehnici koju je teško samostalno razložiti. Imali smo tu sreću da nam ona dođe i objasni nam sve do najsitnijeg detalja. Pokazala je da je jedan od onih instruktora koji ne štede svoje znanje već pružaju svoj maksimum u svakom momentu. Njena tehnika i kombinacije nisu ni malo lake, pogotovo u brzini kojom ona to radi, ali je sklop fenomenalan. Kada su telo i mozak prestali da mi sarađuju, uzela sam notes i olovku pa zapisivala ono što sam smatrala korisnim, ono što sam znala da neću moći kasnije na snimku da prokljuvim kako se ono beše radi. Na radionicama je prosto nemoguće popamtiti sve, same koreografije se ne setiš maltene sutradan, ali uvek pokupiš neki detalj koji je tebi bio ključan. Zato postoje snimci koji su podsetnik. Samo što je Darija turbo brza i nije lako provaliti šta je gde tačno uradila, tačnije šta je koristila radeći to. U ovom plesu se koriste mnogi mišići za koje nismo ni zanali da postoje, a možda ona baš te koristi :D hehehhee! Radionica je, kao i prethodna, bila veoma poučna, a ona mi je samo dala još jedno opravdanje zašto je toliko volim od samog starta, pokazala je da sam bila u pravu kada sam se "zalepila" za njene snimke koje pratim i dan danas. Na kraju nam je malo pričala o sebi, odgovarala na naša pitanja, gde sam saznala da se bavila latino i standard plesovima, da joj je bilo malo teže da premosti, da pređe iz te tehnike u orijentalnu. Bilo mi je simpatično to što je na pitanje "sa koje je planete?" dala odgovor "Sa Marsa", a ja često isto to kažem ljudima kada me pitaju isto ahhaha pa sam zajedničku sliku nazvala "Marsovci" :)

   Ostalo je još da se malo odmorimo i odemo da proslavimo uspešan vikend, da zapečatimo ovogodišnji Oriental Love Festival, uz arapsku muziku uživo. Šta jednoj orijentalnoj plesačici treba više od toga? :) Okupismo se na istom mestu kao i prošle godine. Pevale smo, plesale smo, maksimalno uživale u druženju sa dragim ljudima. Pošto je mojoj prijateljici i srodnoj duši Kali u ponoć bio rođendan, u tajnosti sam se dogovorila sa Leilom da u ponoć otpevamo rođendansku pesmu. Plan je uspešno sproveden u delo. Ono kada Kalu ostaviš bez reči i navedeš je na suze, e onda znaš da si uspeo da je predoziraš ljubavlju :) Kada Aleksei već nije mogao meni da peva za rođendan, koji je bio par dana posle, onda je mogao njoj. Što se mene tiče, može i tako. Volim kada najdražim ljudima ulepšam bilo koji dan, a pogotovo rođendan, na neki poseban način. Nema veze što nije mogla da se opasulji do sutradan, bitno je da će to pamtiti doživotno. :) Na kraju sam se ispozdravljala sa svima. Izgrlila i izljubila Leilu, na kratko sa njom podelila utiske... I otišla kući.

   Ostala je još jedna lepa priča iza nas svih, ostalo je mnogo utisaka za razmenjivanje, ostalo je mnogo lepih sećanja kojima ćemo se sigurno rado vraćati. Oriental Love 2015. je definitivno bio nešto posebno. Želim da se zahvalim mojim najdivnijim prijateljima koji su mi bezuslovna podrška u svemu što radim, koji me prate i bodre, koji veruju u mene i onda kada sama ne verujem, koji me drže za ruku kada je teško i koji me podignu kada padnem. Želim da se zahvalim Leili koja je takođe jedna od tih ljudi, a ujedno koja je organizator svega ovoga, dežurni "krivac" za posebno mesto koje ovaj festival zauzima u mom srcu. Divno je kada kada u životu imaš one koji te razumeju... koji razumeju tvoje snove, tvoje želje, tvoju strast i ljubav prema nečemu... i koji te u tome podržavaju samim tim što te razumeju. Divno je kada vidiš da je takvih ljudi sve više. Srce ne može da ti ne bude puno i život definitivno ima smisla.

   Ovo je bio delić mene, delić mojih utisaka i impresija, delić onoga što sam doživela i delić onoga što ću nositi uvek u svom velikom, šljokičavom koferu uspomena. Nadam se da sam makar malo uspela da vam dočaram magiju koju nosi orijentalni ples i ovaj festival, sa željom da nas svakog narednog puta ima sve više, nas koji se razumemo jer živimo naš san i pričamo našu priču bez suzdržavanja, sa mnogo, mnogo, mnogo ljubavi.

Do sledećeg žvrckanja, puno pozdrava :)

Nina Malika