Mesec novembar su obeležila dva plesna festivala, Oriental Love (o kome sam već pisala) i Jewels of Asia, o kome ćete nešto saznati u daljem tekstu.
Festival plesova Azije - Jewels of Asia iliti Dragulji Azije, je jedinstven u regionu i održava se jednom godišnje. Nastao je pre tri godine u saradnji škole bolivuda Panna i Kulturnog Centra "Nea Pangea".
Škola bolivud plesa Panna je počela sa radom u oktobru 2012. Njen osnivač i instruktor, Marina Stevanović, upustila se u ovaj pionirski poduhvat vođena idejom da Panna bude oaza za sve ljubitelje indijskih plesova, a najviše one koji uživaju u prelepom plesu indijske kinematografije. Marina je, pre svega, moj prijatelj, a zatim veoma cenjen umetnik u plesnim redovima, što ovaj festival i dokazuje. Više o samom festivalu možete pročitati ovde!
Khaleegy je tradicionalni ples zaliva koji se pleše na svadbama i lokalnim zabavama. Ovo je jako nežan i ženstven ples čiji pokreti simbolizuju pokrete mora, a kažu da khaleegy ima antistresno dejstvo. Najveći deo zaliva čini Iran, mali deo je Saudijska Arabija, a imamo razliku u stilovima podeljeno po zemljama gde je mnogo stilova originalno poteklo iz Jemena. Pleše se u posebnim "haljinama" pod nazivom thoba (toba). Iraqi je povezan sa plesom zaliva, tačnije određeni pokreti zalivskog plesa su isti, ali su energičniji i ekspresivniji (uglavnom pokreti glavom/kosom). Ovaj ples se zove "hecha". Sam naziv ovog stila "iraqi" ćemo čuti da se provlači među orijentalnim plesačicama, a inače najupotrebljivaniji naziv ovog stila jeste "kawleeya" (kavliija). Ono što moramo da znamo jeste da ovaj ples plešu cigani i nemaju jedan stil, jer gde god da odu oni pokupe lokalni stil zemlje u kojoj su i njemu dodaju "ludilo" specifično za iraqi. Iz Indije su došli u Iran, a zatim u južni deo Iraka. Odatle i svi ti silni nazivi, u suštiji, jednog plesa. U nekom od narednih tekstova ću posvetiti pažnju ovom folklornom stilu gde ću izdetaljisati o pokretima i svemu što je vezano za ovaj stil, koji je u poslednjih nekoliko godina postao izuzetno popularan među orijentalnim plesačicama. Moram da priznam da, kada jednom zaplešeš iraqi, zavoliš ga. Jaka energija ovog plesa je nešto što te nosi i ne pušta.
Bilo mi je izuzetno drago da sam po prvi put otplesala iraqi upravo na ovom festivalu. Iraqi sam imala čast i zadovoljstvo da učim od jedne od nekoliko osoba na svetu koja ozbiljno izučava ovaj plesni stil pa ga tako i predaje, a u pitanju je Leila Molaei. Ko prati moje tekstove znaće da je ona bila naš počasni gost na našem festivalu "Daret el Ayam" gde je, pored učešća na koncertu, održala tri radionice, između ostalog i irakija. Ko ne prati upravo je saznao. :) Specijalno za ovu priliku smo spojene Aleksandra Amani, Katarina Lukić i ja, radi prikazivanja ovog plesnog stila našoj publici. Aleksandra je izvela iraqi na prvim Draguljima i ostavila ljude bez daha. Ovog puta smo to uradile zajedno. Same pripreme su tekle glatko. Super je kada svoje znanje i umeće pomešaš sa tuđim i to rezultira nečim moćnim poput naše koreografije. Još jedna lepa stvar po pitanju našeg učešća jeste ta što su prikazani i khaleegy i iraqi, pa je tako prikazana i razlika između ova dva stila, od strane istih osoba. Energija je ono što je bitno u plesu, a ova dva stila nose dve različite energije.
U bekstejdžu nam je bilo divno. Gomila ljudi na jednom mestu, maltene nikoga ne poznaješ, ali sa svima razgovaraš kao da si tu po stoti put. Milina. Odradismo probu na sceni, provežbasmo i u bekstejdžu još koji put i bile smo spremne. Moram da kažem da smo počele sa pripremama posle Oriental Love Festivala, nas tri smo morale da se uklapamo s vremenom, tako da proba nije bilo mnogo. Svakako smo bile zadovoljne koreografijom i spremne za nastup bez straha da ćemo omanuti. Mene lično je brinuo khaleegy, jer je Saška menjala koreografiju treći put po redu, tako da sam morala da izbrišem iz glave sve ono prethodno pa umemorišem konačan izgled. Više mi je bila "frka" nego što nisam znala samu koreografiju, jer ja ne volim da grešim, a uvek nešto pogrešim, pritom sam u prvom redu. Tako da sam morala da prelistam koreografiju još par puta pred izlazak na scenu. Tu su mi pomogle drage devojke iz Amani, moje divne duše!
Bile smo pete po redu, prvo smo izvodile khaleegy. Pošto je svlačionica udaljenija od same scene, a iza scene i nije bilo mesta da stojiš i čekaš na svoj red, nismo uspele da vidimo program pre nas, već kao po dogovoru se rasporedismo za ulazak, gde smo prethodno morale da se probijamo kroz mrak, da nas niko ne primeti, kao male nindže xD ulazile smo kroz publiku. Kala je plesala pre nas, a onda je usledila najava, dobismo lep aplauz i po koji vrisak :) Počinje pesma, mi nastavljamo po dogovoru. Bilo je lepo videti da je publika popunjena, bilo je samo po koje sedište prazno, što me je oduševilo. Svaka čast na odzivu i interesovanju. Sa scene se vide samo siluete, tako da nikoga nisam ni prepoznala. Plešeš, uživaš, smeješ se, na kraju se pokloniš i odeš sa scene. Zadovoljna sam svojom izvedbom, kao i ostalih devojaka koliko sam uspevala da vidim bilo je ok. Najvažnije je da su one zadovoljne, pogotovo njih nekoliko kojima je ovo bio prvi scenski nastup. Amani su devojke za ponos.
Ostalo je da Saška otpleše logari (avganistanski ples) 13ta po redu, a onda nas tri zajedno iraqi, 20te po redu. Imalo je vremena za sve. Usput smo stigle da se ispričamo sa nekim našim starim znancima, ali i da upoznamo neke nove ljude. Uglavnom su nas ispitivale devojke o našim haljinama za iraqi, koje su, realno, prelepe. Dobro je pa postoji model koji odgovara za izvedbu ovog stila, koji lako može da se nabavi. Svima je bilo fenomenalno jer su bile zatvorene i dugačke, a opet tako elegantne i lepe na sceni. Bilo nam je drago da to čujemo. Meni bi još draže da haljina koju sam kupila za bratovljevu svadbu posluži nečemu više od skupljanja prašine u ormanu. Saška je fino iznela avganistanski stil, baš onako kako je izgledalo dok je vežbala. Mnogo mi se dopada sam stil jer je nežan, a pesma ti posle prvog slušanja ostaje u ušima. Na kraju dođosmo i nas tri na red. Na probi smo dobile sjajne komentare, ostade da tako oduševimo i publiku. Maksimalno smo uživale na sceni, što se i videlo. Iraqi je preenergičan ples, a po reakciji publike, to smo i iznele. Ta 3.5 minuta mi je proletelo, nisam mogla da verujem da je tako brzo prošla pesma. Volim taj osećaj jer tada znam da je sve bilo u redu. Poklonismo se, pobrasmo fine aplauze i povukosmo se sa scene.
Brzo se približio kraj programa. Vreme je proletelo. Svako je bio prestavljen ponovo, poklonio se i uživao deleći scenu sa toliko potpuno različitih ljudi, čiji je spoj upravo i cilj ovog festivala.
Na kraju smo izgrlile Marinu i čestitale na još jednom uspešno održanom koncertu. Na licima publike sam uspela da vidim samo zadovoljne osmehe, što mi je bilo posebno drago. Žao mi je jer nisam uspela da propratim program pa da podelim malo više informacija sa vama o tome, ali biće snimaka, koje jedva čekamo da vidimo, tako da ćete imati priliku da sagledate iz svog ugla.
Posle koncerta, u klubu Akademije je nastupala grupa Nit, gde je publika imala priliku da uživa u muzici iz raznih delova sveta, počev od azijskih zemalja kao što su Indija, Azerbejdžan, Kazahstan, Ukrajina, Rusija, preko jevrejskih i arapskih melodija pa sve do Evrope i pesama sa prostora Balkana, gde je repertoar ovog vokalno-instrumentalnog sastava brojao pesme na preko 15 jezika. Na žalost, nisam prisustvovala jer je bilo unapred rezervisano sve, a čula sam da je publika i stajala, kolika je bila gužva. Još jednom, svaka čast na interesovanju. Kala, Saška i ja, sa našim jačim polovinama, smo se na kraju družile u mom omiljenom kafiću, sumirale utiske i fino ispričale.
Sutradan sam prisustvovala Kalinoj radionici. Moram da kažem da, bez obzira što je ona moj prijatelj i što je volim kao čoveka... Kada god budete imali priliku da učite od ove žene, ne oklevajte! Ovo je moj najiskreniji savet i preporuka od srca. Rezultat njenog rada su učenice koje osvajaju prva mesta na međunarodnim takmičenjima, pa ako moja reč nije dovoljna, možda ta činjenica jeste. Moje iskustvo sa radionice je neverovatno. Radionica nije bila klasična, rađena je tehnika ruku gde smo dobile gomilu saveta i predloga, ali i finu upalu mišića. Negde sam izjavila da ako nije bolelo, znači da nije dat maksimum. Radionica je proletela, munjevito! Želela sam da je zaključam i da radimo sa njom još satima. Na žalost, to nije bilo moguće. Svakako sam presrećna zbog svakog otkazanog dela tela, svake upale mišića i znoja, pored toga što mi je mozak eksplodirao. Jeste da je najviše rađena tehnika ruku za trbal fusion, to je svakako značilo svakoj od prisutnih orijentalnih plesačica, jer, realno, ruke tribal fusion plesačica su savršeno meke i fluidne. Na kraju izljubih moju ženu, izgrlih je... I jedva čekam naš sledeći susret! Moram da pomenem i divnu Janu, uspela sam da vidim delić jedne od radionica i oduševih se količinom uživanja koje osetih, što nje kao plesača i predavača, što prisutnih učenika. Volim kada se susretnem sa onima čija se ljubav prema plesu kojim se bave vidi iz aviona. Jana je jedna pozitivna, duhovita i mila osoba i sećna sam jer sam je upoznala.
Srce mi bude puno kada se osvrnem i vidim uspešan festival u organzaciji nekoga koga mnogo volim, nekoga za koga znam da se mnogo trudi, da ulaže svoj trud i znanje maksimalno, a sve to radi iz čiste ljubavi. Uz sve to, našoj publici, ljudima iz Srbije, pruža šansu da jednom godišnje proputuju Azijom, gde imaju priliku da vide šta to Azija ima da nam pruži plesno, jedan šarolik i kvalitetan program, sastavljen od mnogo ljudi sa svih strana Srbije, regiona, a i sveta. Srce mi je puno kada vidim da ovaj festival svake godine sve više raste, poprima sve veće razmere i sve više ljudi interesuje šta sledeće ima da se pruži. Još jednom čestitam dragoj Marini na uspešnom festivalu, zahvaljujem na pozivu i ukazanom poverenju kao i ukazanoj prilici da učim od Kale, a takođe da se zahvaljujem svima na fenomenalnim komentarima za našu izvedbu. Jedino što još mogu da kažem jeste: vidimo se dogodine!
Do sledećeg žvrckanja, puno pozdrava!
Festival plesova Azije - Jewels of Asia iliti Dragulji Azije, je jedinstven u regionu i održava se jednom godišnje. Nastao je pre tri godine u saradnji škole bolivuda Panna i Kulturnog Centra "Nea Pangea".
Škola bolivud plesa Panna je počela sa radom u oktobru 2012. Njen osnivač i instruktor, Marina Stevanović, upustila se u ovaj pionirski poduhvat vođena idejom da Panna bude oaza za sve ljubitelje indijskih plesova, a najviše one koji uživaju u prelepom plesu indijske kinematografije. Marina je, pre svega, moj prijatelj, a zatim veoma cenjen umetnik u plesnim redovima, što ovaj festival i dokazuje. Više o samom festivalu možete pročitati ovde!
Kao što to uvek radim, preneću vam sopstvene doživljaje. Ovo je bio prvi put da sam prisustvovala ovoj manifestaciji. Marini sam uvek bila moralna podrška, nisam mogla da budem u publici jer sam oba puta menjala Sašku u Hananu. Ove godine sam imala čast da prisustvujem i to na samoj sceni, pa tako postadoh jedan od dragulja ovog festivala. U šali sam sebe nazvala Draguljče. Hehehehehe!
Elem, pored učešća na samom koncertu, obradovala me je činjenica da ću napokon imati priliku da učim od moje prijateljice Kale (više puta spomenute u mojim tekstovima), pošto je ona bila jedna od dva instruktora na ovom festivalu, kao i to da ću upoznati čuvenu Janu Mankoč iz Slovenije, koja je Marinin mentor i prijatelj, o kojoj sam imala prilike mnogo puta da slušam u razgovorima sa Marinom. Jana je bila drugi instruktor na ovogodišnjim Draguljima. U startu sam znala da će to biti jedan divan plesni vikend.
Orijentalni ples ne postoji samo u Egiptu, a ne čini ga samo klasičan stil. Dakle, sačinjen je od arapskog folklora koji se prostire po svim arapskim zemljama, pa tako znanje nekih orijentalnih plesačica pokriva i predele Azije. Ove godine sam, zajedno sa Amani, plesala khaleegy (halidži), folklorni stil koji pokriva Persijski zaliv, i iraqi (iraki), ples iz Iraka. Odmah moram da naglasim da ta dva stila NISU orijentalni ples, pa se tako ne mogu plesati kao deo klasičnog orijentalnog plesa, osim ako se desi da u pesmi postoji deo koji ima ritam nekog od ova dva folklorna stila (postoji po neka pesma za mejance gde ima khaleegy ritam, a za iraqi trenutno nisam sigurna). Tako da, kada vidite da neko koristi pokrete specifične za ova dva stila, a da pritom nije uz pesmu koja je karakteristična za iste, znajte da ta osoba, što se kaže, "meša babe i žabe", dakle ne razume se baš u materiju.
Khaleegy je tradicionalni ples zaliva koji se pleše na svadbama i lokalnim zabavama. Ovo je jako nežan i ženstven ples čiji pokreti simbolizuju pokrete mora, a kažu da khaleegy ima antistresno dejstvo. Najveći deo zaliva čini Iran, mali deo je Saudijska Arabija, a imamo razliku u stilovima podeljeno po zemljama gde je mnogo stilova originalno poteklo iz Jemena. Pleše se u posebnim "haljinama" pod nazivom thoba (toba). Iraqi je povezan sa plesom zaliva, tačnije određeni pokreti zalivskog plesa su isti, ali su energičniji i ekspresivniji (uglavnom pokreti glavom/kosom). Ovaj ples se zove "hecha". Sam naziv ovog stila "iraqi" ćemo čuti da se provlači među orijentalnim plesačicama, a inače najupotrebljivaniji naziv ovog stila jeste "kawleeya" (kavliija). Ono što moramo da znamo jeste da ovaj ples plešu cigani i nemaju jedan stil, jer gde god da odu oni pokupe lokalni stil zemlje u kojoj su i njemu dodaju "ludilo" specifično za iraqi. Iz Indije su došli u Iran, a zatim u južni deo Iraka. Odatle i svi ti silni nazivi, u suštiji, jednog plesa. U nekom od narednih tekstova ću posvetiti pažnju ovom folklornom stilu gde ću izdetaljisati o pokretima i svemu što je vezano za ovaj stil, koji je u poslednjih nekoliko godina postao izuzetno popularan među orijentalnim plesačicama. Moram da priznam da, kada jednom zaplešeš iraqi, zavoliš ga. Jaka energija ovog plesa je nešto što te nosi i ne pušta. 
Bilo mi je izuzetno drago da sam po prvi put otplesala iraqi upravo na ovom festivalu. Iraqi sam imala čast i zadovoljstvo da učim od jedne od nekoliko osoba na svetu koja ozbiljno izučava ovaj plesni stil pa ga tako i predaje, a u pitanju je Leila Molaei. Ko prati moje tekstove znaće da je ona bila naš počasni gost na našem festivalu "Daret el Ayam" gde je, pored učešća na koncertu, održala tri radionice, između ostalog i irakija. Ko ne prati upravo je saznao. :) Specijalno za ovu priliku smo spojene Aleksandra Amani, Katarina Lukić i ja, radi prikazivanja ovog plesnog stila našoj publici. Aleksandra je izvela iraqi na prvim Draguljima i ostavila ljude bez daha. Ovog puta smo to uradile zajedno. Same pripreme su tekle glatko. Super je kada svoje znanje i umeće pomešaš sa tuđim i to rezultira nečim moćnim poput naše koreografije. Još jedna lepa stvar po pitanju našeg učešća jeste ta što su prikazani i khaleegy i iraqi, pa je tako prikazana i razlika između ova dva stila, od strane istih osoba. Energija je ono što je bitno u plesu, a ova dva stila nose dve različite energije.U bekstejdžu nam je bilo divno. Gomila ljudi na jednom mestu, maltene nikoga ne poznaješ, ali sa svima razgovaraš kao da si tu po stoti put. Milina. Odradismo probu na sceni, provežbasmo i u bekstejdžu još koji put i bile smo spremne. Moram da kažem da smo počele sa pripremama posle Oriental Love Festivala, nas tri smo morale da se uklapamo s vremenom, tako da proba nije bilo mnogo. Svakako smo bile zadovoljne koreografijom i spremne za nastup bez straha da ćemo omanuti. Mene lično je brinuo khaleegy, jer je Saška menjala koreografiju treći put po redu, tako da sam morala da izbrišem iz glave sve ono prethodno pa umemorišem konačan izgled. Više mi je bila "frka" nego što nisam znala samu koreografiju, jer ja ne volim da grešim, a uvek nešto pogrešim, pritom sam u prvom redu. Tako da sam morala da prelistam koreografiju još par puta pred izlazak na scenu. Tu su mi pomogle drage devojke iz Amani, moje divne duše!
Ostalo je da Saška otpleše logari (avganistanski ples) 13ta po redu, a onda nas tri zajedno iraqi, 20te po redu. Imalo je vremena za sve. Usput smo stigle da se ispričamo sa nekim našim starim znancima, ali i da upoznamo neke nove ljude. Uglavnom su nas ispitivale devojke o našim haljinama za iraqi, koje su, realno, prelepe. Dobro je pa postoji model koji odgovara za izvedbu ovog stila, koji lako može da se nabavi. Svima je bilo fenomenalno jer su bile zatvorene i dugačke, a opet tako elegantne i lepe na sceni. Bilo nam je drago da to čujemo. Meni bi još draže da haljina koju sam kupila za bratovljevu svadbu posluži nečemu više od skupljanja prašine u ormanu. Saška je fino iznela avganistanski stil, baš onako kako je izgledalo dok je vežbala. Mnogo mi se dopada sam stil jer je nežan, a pesma ti posle prvog slušanja ostaje u ušima. Na kraju dođosmo i nas tri na red. Na probi smo dobile sjajne komentare, ostade da tako oduševimo i publiku. Maksimalno smo uživale na sceni, što se i videlo. Iraqi je preenergičan ples, a po reakciji publike, to smo i iznele. Ta 3.5 minuta mi je proletelo, nisam mogla da verujem da je tako brzo prošla pesma. Volim taj osećaj jer tada znam da je sve bilo u redu. Poklonismo se, pobrasmo fine aplauze i povukosmo se sa scene.Brzo se približio kraj programa. Vreme je proletelo. Svako je bio prestavljen ponovo, poklonio se i uživao deleći scenu sa toliko potpuno različitih ljudi, čiji je spoj upravo i cilj ovog festivala.
Na kraju smo izgrlile Marinu i čestitale na još jednom uspešno održanom koncertu. Na licima publike sam uspela da vidim samo zadovoljne osmehe, što mi je bilo posebno drago. Žao mi je jer nisam uspela da propratim program pa da podelim malo više informacija sa vama o tome, ali biće snimaka, koje jedva čekamo da vidimo, tako da ćete imati priliku da sagledate iz svog ugla.
Posle koncerta, u klubu Akademije je nastupala grupa Nit, gde je publika imala priliku da uživa u muzici iz raznih delova sveta, počev od azijskih zemalja kao što su Indija, Azerbejdžan, Kazahstan, Ukrajina, Rusija, preko jevrejskih i arapskih melodija pa sve do Evrope i pesama sa prostora Balkana, gde je repertoar ovog vokalno-instrumentalnog sastava brojao pesme na preko 15 jezika. Na žalost, nisam prisustvovala jer je bilo unapred rezervisano sve, a čula sam da je publika i stajala, kolika je bila gužva. Još jednom, svaka čast na interesovanju. Kala, Saška i ja, sa našim jačim polovinama, smo se na kraju družile u mom omiljenom kafiću, sumirale utiske i fino ispričale.
Sutradan sam prisustvovala Kalinoj radionici. Moram da kažem da, bez obzira što je ona moj prijatelj i što je volim kao čoveka... Kada god budete imali priliku da učite od ove žene, ne oklevajte! Ovo je moj najiskreniji savet i preporuka od srca. Rezultat njenog rada su učenice koje osvajaju prva mesta na međunarodnim takmičenjima, pa ako moja reč nije dovoljna, možda ta činjenica jeste. Moje iskustvo sa radionice je neverovatno. Radionica nije bila klasična, rađena je tehnika ruku gde smo dobile gomilu saveta i predloga, ali i finu upalu mišića. Negde sam izjavila da ako nije bolelo, znači da nije dat maksimum. Radionica je proletela, munjevito! Želela sam da je zaključam i da radimo sa njom još satima. Na žalost, to nije bilo moguće. Svakako sam presrećna zbog svakog otkazanog dela tela, svake upale mišića i znoja, pored toga što mi je mozak eksplodirao. Jeste da je najviše rađena tehnika ruku za trbal fusion, to je svakako značilo svakoj od prisutnih orijentalnih plesačica, jer, realno, ruke tribal fusion plesačica su savršeno meke i fluidne. Na kraju izljubih moju ženu, izgrlih je... I jedva čekam naš sledeći susret! Moram da pomenem i divnu Janu, uspela sam da vidim delić jedne od radionica i oduševih se količinom uživanja koje osetih, što nje kao plesača i predavača, što prisutnih učenika. Volim kada se susretnem sa onima čija se ljubav prema plesu kojim se bave vidi iz aviona. Jana je jedna pozitivna, duhovita i mila osoba i sećna sam jer sam je upoznala.
Srce mi bude puno kada se osvrnem i vidim uspešan festival u organzaciji nekoga koga mnogo volim, nekoga za koga znam da se mnogo trudi, da ulaže svoj trud i znanje maksimalno, a sve to radi iz čiste ljubavi. Uz sve to, našoj publici, ljudima iz Srbije, pruža šansu da jednom godišnje proputuju Azijom, gde imaju priliku da vide šta to Azija ima da nam pruži plesno, jedan šarolik i kvalitetan program, sastavljen od mnogo ljudi sa svih strana Srbije, regiona, a i sveta. Srce mi je puno kada vidim da ovaj festival svake godine sve više raste, poprima sve veće razmere i sve više ljudi interesuje šta sledeće ima da se pruži. Još jednom čestitam dragoj Marini na uspešnom festivalu, zahvaljujem na pozivu i ukazanom poverenju kao i ukazanoj prilici da učim od Kale, a takođe da se zahvaljujem svima na fenomenalnim komentarima za našu izvedbu. Jedino što još mogu da kažem jeste: vidimo se dogodine!
Snimak naše iraqi izvedbe možete videti ovde!
Do sledećeg žvrckanja, puno pozdrava!
Nina Malika
Нема коментара:
Постави коментар