Ovih dana često nailazim na objave za kurseve za povećanje samopouzdanja. "Povećajte samopouzdanje za samo 21 dan" i slično. Ne znam za te kurseve, ali znam da je orijentalni ples sigurna stvar za postizanje (većeg) samopouzdanja. Za 4.5 godine, koliko se bavim ovim plesom, susrela sam se sa nebrojano mnogo žena i bila svedok neverovatnih transformacija. Povučene i tihe devojčice napokon progovore, gojazne ili premršave osobe prihvate svoje telo i vole ga onakvo kakvo jeste, ružne nauče da se postave kao da su najpoželjnije, nesigurne osobe počnu da pršte od sigurnosti... Sve njih zajedno vezuje upravo to - samopouzdanje.
Zamislite kada je neko npr i debeo i ružan i tunjav... u kom je ta osoba problemu. Možda zvučim grubo i sve to sam napisala iz ugla površne osobe. Svaki naš problem deluje nerešiv samo onda kada mi nemamo veru u sebe. Kada sami sebe ograničavamo raznim mislima, normalno je da će problem da se uveća nekoliko puta samo zato što smo mi (verovatno nesvesno) tako odredili. Kada nas prate kompleksi i kada na život gledamo kroz tu prizmu, verujem da je teško da išta uspemo.
Ono što nam zapravo orijentalni ples pruža jeste oslobođenje. Svako se oslobodi svojih stega. I prodiše. Pored toga što si fizički aktivan, što uživaš u lepoti muzike, što tih sat vremena na plesu ne razmišljaš apsolutno ni o čemu i jedina stvar na koju si fokusiran si zapravo ti... orijentalni ples nam pruža ljubav. Ljubav prema samom sebi, ljubav prema okruženju, ljubav prema životu uopšte. Kada se prepustiš muzici koja u svakom svom ritmu iskazuje neku vrstu emocije i kada se prepustiš lepoti izražavanja pokretom... počneš da razvijaš nešto u sebi. Žene često nisu ni svesne da im se išta događa, osim svesti o tome da su srećne na časovima, ali se zapravo u njima događa jedno malo čudo. Prvo postaneš agilnija, onda počneš da se raduješ mnogim stvarima u životu i nesvesno koračaš ulicama nasmejana, a onda počneš da voliš ono što zapravo jesi jer si to u sebi napokon počela da upoznaješ. Nikakvi kursevi samopouzdanja tu nemaju mesta, za sopstveni razvoj je potrebno dosta vremena i ne treba ti niko da ti daje smernice i uputstva. Potrebno je samo stisnuti okidač. Smatram da mnogi nisu svesni da ga poseduju, a u orijentalnom plesu sve to dođe samo od sebe, postepeno. Kada osetiš da si se pomakao, dobiješ želju da to produbljuješ, istražuješ i spoznaš sve te nove stvari koje su zapravo oduvek bile u tebi, ali ih ti zbog sopstvenih stega zvani kompleksi nisi video.
Razlika među plesačima jeste upravo u tome što smo različita bića. Svako od nas doživljava nešto na svoj način. Upravo u tome i jeste lepota. Smatram da kroz iskazivanje najdubljih osećanja uz ples dolazimo do oslobođenja. Ljudi u problemu su upravo oni koji ćute i gutaju probleme, trpe i spuštaju glavu, ni na jedan način ne iskazivajući kako se zapravo osećaju. Tako dolazimo do ubijanje volje za bilo čim, a što je najgore, ubijamo ljubav prema sebi. Upravo u tome pomaže orijentalni ples. Čak i onda kada si na samom dnu, kada ti je sve potonulo, okreneš se plesu i uzletiš vrlo brzo.
Ono što mnogi trebaju da shvate je to da dok plešemo trebamo da se prepustimo muzici i otvorimo sebe, svoju dušu i um, pa tako radimo ono što nam naše unutrašnje ja kaže. U plesu ne možeš da foliraš jer se foliraža vidi iz aviona. Čak i najveći profesionalac ne može da prevari publiku, bar ne onu koja ume da prepozna iskrenu emociju, kakva god ona bila. Orijentalni ples = emocije. Zato, nemoj da kopiraš ono što je neko drugi uradio i to ti je izgledalo jako lepo pa sad misliš da ćeš i ti zadiviti publiku istim tim "fazonom", jer to IPAK NISI TI, to je NEKO DRUGI, a to se VIDI. Dokle god neko pleše od srca, a vrti svega nekoliko pokreta, on će mi biti lepši i zaslužiće moj aplauz i divljenje, samo zato što nije folirao ni jednog trenutka, bio je otvoren prema nama i plesao je zato što to voli, zato što je dao deo sebe nama na dlanu bez ustručavanja, a nije igrao da bi nas po svaku cenu zadivio nečim i pokupio aplauze da bi nahranio svoj sićušan ego. Namerno odvajam plesače i igrače. Plesač je, po meni, osoba koja će da ti svojim nastupom ispriča svoju priču, a igrač će da dođe u nameri da te fascinira. Takve osobe ne shvataju ples, a po najmanje poznaju sebe. Da shvataju ples ni u jednom momentu ne bi bilo ni ljubomore ni zavisti ni ega, a po najmanje skrnavljenja plesa. Onaj ko voli ples i ko voli sebe se vidno razlikuje od takvih iz već pomenutih razloga.
Poenta moje priče je da se kroz učenje umetnosti poput orijentalnog plesa razvijaš na svakom polju samo zato što sebi dozvoliš oslobođenje. Prodišeš. Progledaš. Poletiš. Kao takav si sposoban da uradiš apsolutno sve jer voliš sebe i voliš život pa tako ne postoji ništa što bi te sprečilo u ostvarenju ciljeva. To što je nešto u ovom momentu nemoguće ne znači da je automatski neostvarivo. Potrebno je vreme. Kada upoznaš sebe i dozvoliš da te kroz život vode osećanja, znaš da si živ i da sve ima smisla.
Nisam imala u planu da pišem o ovome, naletela mi je tema potpuno neočekivano, ali mi nije žao zbog toga jer je ovo tema o kojoj i treba govoriti. Malo je ljudi koji su upućeni u poentu orijentalnog plesa i u to šta ples u nama budi i kako utiče na psihu, samo zato što često nailaze na osobe koje niti vole sebe niti vole ples, pošto niti poznaju sebe niti poznaju ples, jer, kao što sam rekla, da vole sebe i vole ples, nikada ne bi igrali zarad pažnje i podizanje ega već bi plesali i tako pričali svoju priču. Ovako fasciniraju one slične njima, kojima je bitno da se nečim izdvoje. Tužna je činjenica da je takvih mnogo. Na žalost, malo je ljudi koji su otvoreni i nemaju problem sami sa sobom niti u iskazivanju emocija drugima. Danas živimo u vremenu gde su ljudi uplašeni od povređivanja pa se učaure, budu u sigurnoj zoni pa na nju i naviknu, a to vuče dosta toga lošeg. Onda dođe momenat očaja gde se upišeš na kurs za povećanje samopouzdanja koji ne znam koliko će ti pomoći jer će ti neko reći da radiš ovo ili ono, kroz neke afirmacije i pozitivna razmišljanja... ali kako se kaže: "Sto ljudi, sto ćudi", neće svako gledati iz istog ugla pa tako neće svima pomoći ni stotinu kurseva. Upravo iz tog razloga i trebaš da ideš na orijentalni ples jer ćeš potpuno nenametljivo, kroz muziku, ples i zabavu upoznati sebe, a kada to uspeš u svakoj ćeš situaciji umeti da se snađeš i sa njom se izboriš ne dozvolivši sebi da te bilo šta pojede.
Kada su mi nedavno postavili pitanje: "Šta je potrebno za bavljenje orijentalnim plesom? Da li je to zadnjica, da li su to grudi ili možda ravan stomak?", odgovorila sam sledeće: "Niti smo starosno niti smo telasno ograničeni, a ono što je potrebno da bismo se bavili orijentalnim plesom jeste dobra volja." :) Sa ovim ću zaokružiti ovu temu. Ko je razumeo, shvatio je :) i ovim putem vas pozivam da se priključite našoj Malika plesnoj družini i učinite nešto dobro i lepo za sebe.
Do sledeće teme, puno pozdrava :)
Nina :)
Zamislite kada je neko npr i debeo i ružan i tunjav... u kom je ta osoba problemu. Možda zvučim grubo i sve to sam napisala iz ugla površne osobe. Svaki naš problem deluje nerešiv samo onda kada mi nemamo veru u sebe. Kada sami sebe ograničavamo raznim mislima, normalno je da će problem da se uveća nekoliko puta samo zato što smo mi (verovatno nesvesno) tako odredili. Kada nas prate kompleksi i kada na život gledamo kroz tu prizmu, verujem da je teško da išta uspemo.
Ono što nam zapravo orijentalni ples pruža jeste oslobođenje. Svako se oslobodi svojih stega. I prodiše. Pored toga što si fizički aktivan, što uživaš u lepoti muzike, što tih sat vremena na plesu ne razmišljaš apsolutno ni o čemu i jedina stvar na koju si fokusiran si zapravo ti... orijentalni ples nam pruža ljubav. Ljubav prema samom sebi, ljubav prema okruženju, ljubav prema životu uopšte. Kada se prepustiš muzici koja u svakom svom ritmu iskazuje neku vrstu emocije i kada se prepustiš lepoti izražavanja pokretom... počneš da razvijaš nešto u sebi. Žene često nisu ni svesne da im se išta događa, osim svesti o tome da su srećne na časovima, ali se zapravo u njima događa jedno malo čudo. Prvo postaneš agilnija, onda počneš da se raduješ mnogim stvarima u životu i nesvesno koračaš ulicama nasmejana, a onda počneš da voliš ono što zapravo jesi jer si to u sebi napokon počela da upoznaješ. Nikakvi kursevi samopouzdanja tu nemaju mesta, za sopstveni razvoj je potrebno dosta vremena i ne treba ti niko da ti daje smernice i uputstva. Potrebno je samo stisnuti okidač. Smatram da mnogi nisu svesni da ga poseduju, a u orijentalnom plesu sve to dođe samo od sebe, postepeno. Kada osetiš da si se pomakao, dobiješ želju da to produbljuješ, istražuješ i spoznaš sve te nove stvari koje su zapravo oduvek bile u tebi, ali ih ti zbog sopstvenih stega zvani kompleksi nisi video.
Razlika među plesačima jeste upravo u tome što smo različita bića. Svako od nas doživljava nešto na svoj način. Upravo u tome i jeste lepota. Smatram da kroz iskazivanje najdubljih osećanja uz ples dolazimo do oslobođenja. Ljudi u problemu su upravo oni koji ćute i gutaju probleme, trpe i spuštaju glavu, ni na jedan način ne iskazivajući kako se zapravo osećaju. Tako dolazimo do ubijanje volje za bilo čim, a što je najgore, ubijamo ljubav prema sebi. Upravo u tome pomaže orijentalni ples. Čak i onda kada si na samom dnu, kada ti je sve potonulo, okreneš se plesu i uzletiš vrlo brzo.
Ono što mnogi trebaju da shvate je to da dok plešemo trebamo da se prepustimo muzici i otvorimo sebe, svoju dušu i um, pa tako radimo ono što nam naše unutrašnje ja kaže. U plesu ne možeš da foliraš jer se foliraža vidi iz aviona. Čak i najveći profesionalac ne može da prevari publiku, bar ne onu koja ume da prepozna iskrenu emociju, kakva god ona bila. Orijentalni ples = emocije. Zato, nemoj da kopiraš ono što je neko drugi uradio i to ti je izgledalo jako lepo pa sad misliš da ćeš i ti zadiviti publiku istim tim "fazonom", jer to IPAK NISI TI, to je NEKO DRUGI, a to se VIDI. Dokle god neko pleše od srca, a vrti svega nekoliko pokreta, on će mi biti lepši i zaslužiće moj aplauz i divljenje, samo zato što nije folirao ni jednog trenutka, bio je otvoren prema nama i plesao je zato što to voli, zato što je dao deo sebe nama na dlanu bez ustručavanja, a nije igrao da bi nas po svaku cenu zadivio nečim i pokupio aplauze da bi nahranio svoj sićušan ego. Namerno odvajam plesače i igrače. Plesač je, po meni, osoba koja će da ti svojim nastupom ispriča svoju priču, a igrač će da dođe u nameri da te fascinira. Takve osobe ne shvataju ples, a po najmanje poznaju sebe. Da shvataju ples ni u jednom momentu ne bi bilo ni ljubomore ni zavisti ni ega, a po najmanje skrnavljenja plesa. Onaj ko voli ples i ko voli sebe se vidno razlikuje od takvih iz već pomenutih razloga.
Poenta moje priče je da se kroz učenje umetnosti poput orijentalnog plesa razvijaš na svakom polju samo zato što sebi dozvoliš oslobođenje. Prodišeš. Progledaš. Poletiš. Kao takav si sposoban da uradiš apsolutno sve jer voliš sebe i voliš život pa tako ne postoji ništa što bi te sprečilo u ostvarenju ciljeva. To što je nešto u ovom momentu nemoguće ne znači da je automatski neostvarivo. Potrebno je vreme. Kada upoznaš sebe i dozvoliš da te kroz život vode osećanja, znaš da si živ i da sve ima smisla.
Nisam imala u planu da pišem o ovome, naletela mi je tema potpuno neočekivano, ali mi nije žao zbog toga jer je ovo tema o kojoj i treba govoriti. Malo je ljudi koji su upućeni u poentu orijentalnog plesa i u to šta ples u nama budi i kako utiče na psihu, samo zato što često nailaze na osobe koje niti vole sebe niti vole ples, pošto niti poznaju sebe niti poznaju ples, jer, kao što sam rekla, da vole sebe i vole ples, nikada ne bi igrali zarad pažnje i podizanje ega već bi plesali i tako pričali svoju priču. Ovako fasciniraju one slične njima, kojima je bitno da se nečim izdvoje. Tužna je činjenica da je takvih mnogo. Na žalost, malo je ljudi koji su otvoreni i nemaju problem sami sa sobom niti u iskazivanju emocija drugima. Danas živimo u vremenu gde su ljudi uplašeni od povređivanja pa se učaure, budu u sigurnoj zoni pa na nju i naviknu, a to vuče dosta toga lošeg. Onda dođe momenat očaja gde se upišeš na kurs za povećanje samopouzdanja koji ne znam koliko će ti pomoći jer će ti neko reći da radiš ovo ili ono, kroz neke afirmacije i pozitivna razmišljanja... ali kako se kaže: "Sto ljudi, sto ćudi", neće svako gledati iz istog ugla pa tako neće svima pomoći ni stotinu kurseva. Upravo iz tog razloga i trebaš da ideš na orijentalni ples jer ćeš potpuno nenametljivo, kroz muziku, ples i zabavu upoznati sebe, a kada to uspeš u svakoj ćeš situaciji umeti da se snađeš i sa njom se izboriš ne dozvolivši sebi da te bilo šta pojede.
Kada su mi nedavno postavili pitanje: "Šta je potrebno za bavljenje orijentalnim plesom? Da li je to zadnjica, da li su to grudi ili možda ravan stomak?", odgovorila sam sledeće: "Niti smo starosno niti smo telasno ograničeni, a ono što je potrebno da bismo se bavili orijentalnim plesom jeste dobra volja." :) Sa ovim ću zaokružiti ovu temu. Ko je razumeo, shvatio je :) i ovim putem vas pozivam da se priključite našoj Malika plesnoj družini i učinite nešto dobro i lepo za sebe.
Do sledeće teme, puno pozdrava :)
Nina :)
Нема коментара:
Постави коментар