Često imam te trenutke, kao i svako od nas, kada sedim u sobi i relaksiram se uz muziku. Dok sam večeras uživala u muzici koja me opušta i pevušila zavaljena među jastuke, desilo mi se da se zapitam: "Kada sam to, pobogu, uspela da naučim reči ove pesme čiji prevod ni ne znam?" i rešila da napišem neko svoje viđenje toga, čisto da razradim malo tu temu i razjasnim, makar samoj sebi ako nikom drugom. :)
Osobe koje se bave orijentalnim plesom (kao i bilo koji drugi plesači, naravno) moraju dobro da poznaju pesme uz koje plešu, da znaju tačno kada će koji takt da bude i na osnovu toga pričaju priču pokretom. Bez ijedne izgovorene reči prenose sopstveni doživljaj te pesme. Da bi to uspele moraju mnooooogoooo puta da preslušaju pesme i da je prevedu da bi znale o čemu se zapravo radi.
Opšte je poznato da je arapska muzika jedna od najlepših. Retko kada se dešava da neko ne odreaguje na tu muziku, a mnogima nije jasno zbog čega je to tako :) Ja to objašnjavam energijom koju ta muzika šalje. Kao i svuda, tako i u arapskoj muzici, postoje različite pesme. Emocija je nešto što mi umetnici iskazujemo kroz umetnost kojom se bavimo. Muzičari, slikari, glumci, vajari, plesači... Svako od nas na svoj način iskaže ono što oseća. Sreća, tuga, bol, patnja, zaljubljenost... Svaki čovek na planeti je makar jednom osetio sve te različite emocije. Ne postoje dve iste osobe pa tako ne iskazujemo na isti način neku emociju jer je ne osećamo i ne shvatamo isto. Uz jednu pesmu tri, četiri plesačice će izvesti svaka na svoj način jer je svaka čuje i doživljava na svoj način. Neću ulaziti u kompleksnost same muzike, u ritmove itd. Ovde govorim o razumevanju muzike, razumevanju teksta bez samog razumevanja izgovorenih reči. Da razjasnim jer možda nekome ne zvuči logično. Živimo u Srbiji, zemlji u kojoj se u osnovnim i srednjim školama uče engleski, ruski, francuski ili nemački jezik (kako gde), gde moraju da se uzimaju kursevi drugih jezika ukoliko želimo da ih naučimo, gde se ne srećemo svaki dan sa jezicima pored maternjeg (osim španskih, latinoameričkih, turskih i indijskih serija gde, eto, može da se čuje jezik koji se ne uči tokom obrazovanja) i naravno da ne zaboravim jezike nacionalnih manjina sa kojima se opet ne srećemo često osim ako ne živimo u multietničkoj sredini... iiiiiiiii gde se jezik poput arapskog, grčkog, španskog, japanskog... uči na filološkom fakultetu. Ono što želim da kažem je da nismo upućeni u određene jezike osim ako ih ne izučavamo. ALI :D To što ne razumemo jezik uopšte ne mora da znači da nećemo razumeti ono što se govori. E, tu dolaze do izražaja sposobnosti samog čoveka da prepozna i oseti emociju. Kada je muzika u pitanju, kompozitor iskomponuje pesmu, izbaci iz sebe emociju na svojstven način... Muzičar odsvira... Pevač otpeva... I opet svako na svojstven način, onako kako je osetio tu pesmu... I zatim plesač otpleše po sopstvenom osećaju. Svako na svoj način iznese emociju, iskaže svoj doživljaj, u suštini, jedne te iste stvari. Nije važno koji ples niti koja muzika je u pitanju. I to je nešto zaista prelepo :D Možda nekome sada zvučim kao neki čudak, ali... zaista se ne potresam :D
Orijentalni ples i arapska muzika su sačinjeni od mnogo emocija koje se menjaju od stila do stila. Ne bih da produbljujem priču nego da pređem na poentu. Desilo mi se mnogo puta da čujem neku pesmu po prvi put i da je osetim potpuno, iako čujem "tamo neke reči" uz ritmove koji idu uz njih. Ne razumem ništa, a razumem sve... Samo zato što razumem i osećam emociju. Dešava se da se isplačem kao malo dete slušajući... Dešava se da se uz neku pesmu smejem, non stop se kezim i veselim i skakućem, iako čujem "tamo neke reči"... Ne razumem ništa, a razumem sve.
Večeras sam "naletela" na jednu pesmu koju mnogo volim, čiji sam prevod davno pročitala i zaboravila ga jer nemam mozak koji memoriše takve detalje dok ne ponovi više puta... I desilo se to da sam pevala pesmu po ko zna koji put, od reči do reči... Iako ne znam značenje ničeg osim "habibi" i recimo "rouh" i "layali" :D I shvatim da to (naravno) nije jedina arapska pesma koju znam od početka do kraja, a da sam "slaba" sa prevodom. I tada dođem do zaključka da je to u stvari sve do emocije koju te pesme šalju... Emocije koje su sve iste na bilo kom jeziku... Energija proizvedena emocijom... Još kada tu dodamo činjenicu da je u arapskoj muzici pevač u stanju da pola sata peva samo o njenim očima... da su opevane emocije poput iskrene ljubavi (bilo prema nekoj osobi, detetu, zemlji, životu), sreća, tuga, patnja... Pomešano sa sjajnim instrumentalom... Kako onda čovek da se ne uživi i ne oseti tu energiju? :D
Ne znam za druge, ja uvek govorim u svoje ime... Svaku pesmu doživljavam lično, kroz emociju koju opisuje... Proživim je tako kao da mi se upravo to dešava... U tom trenutku sam pesma ja.... Nebitno je koja pesma, kakva muzika, kakva emocija, kakav plesni stil... Prepustim se muzici i to bude to. Smatram da je to nešto zaista divno i obožavam te momente i po meni je to jedno veliko bogatstvo. Ono što bih dodala da mi se posebno dopada to što me pesma kupi na prvo slušanje, isplačem se ili oduševi na bilo koji drugi način, baci u sevdah :D i kada nađem prevod shvatim zašto me je kupila. Naravno da trebamo da znamo o čemu se radi u pesmama uz koje plešemo, ali šta ćemo onda kada se desi da nam puste pesmu koju po prvi put u životu čujemo??? Tada se oslanjamo na sopstveni osećaj, sluh i ritam.
Volim da se prepuštam čarima dobre muzike i dobrog plesa. Volim kada me ponesu emocije. Volim kada razumem pesmu bez prevoda. Volim to što postoji umetnička sloboda u iskazivanju emocija i što smo svi različiti pa imamo dosta toga da vidimo od drugih pa možemo i da uporedimo. Volim orijentalni ples jer je mešavina svega ovoga što sam napisala i zato što u čoveku budi najdublja osećanja samo ako se zaista prepustiš i bez straha uploviš u sopstvene dubine i iskažeš se onakav kakav jesi. Eto, to bi bilo to od mene na ovu temu, bolje da prekinem da pišem jer vidim da sam ponovo počela da razrađujem, a to bi bilo previše. Hehehehe!
Hvala na pažnji :)
Osobe koje se bave orijentalnim plesom (kao i bilo koji drugi plesači, naravno) moraju dobro da poznaju pesme uz koje plešu, da znaju tačno kada će koji takt da bude i na osnovu toga pričaju priču pokretom. Bez ijedne izgovorene reči prenose sopstveni doživljaj te pesme. Da bi to uspele moraju mnooooogoooo puta da preslušaju pesme i da je prevedu da bi znale o čemu se zapravo radi.
Opšte je poznato da je arapska muzika jedna od najlepših. Retko kada se dešava da neko ne odreaguje na tu muziku, a mnogima nije jasno zbog čega je to tako :) Ja to objašnjavam energijom koju ta muzika šalje. Kao i svuda, tako i u arapskoj muzici, postoje različite pesme. Emocija je nešto što mi umetnici iskazujemo kroz umetnost kojom se bavimo. Muzičari, slikari, glumci, vajari, plesači... Svako od nas na svoj način iskaže ono što oseća. Sreća, tuga, bol, patnja, zaljubljenost... Svaki čovek na planeti je makar jednom osetio sve te različite emocije. Ne postoje dve iste osobe pa tako ne iskazujemo na isti način neku emociju jer je ne osećamo i ne shvatamo isto. Uz jednu pesmu tri, četiri plesačice će izvesti svaka na svoj način jer je svaka čuje i doživljava na svoj način. Neću ulaziti u kompleksnost same muzike, u ritmove itd. Ovde govorim o razumevanju muzike, razumevanju teksta bez samog razumevanja izgovorenih reči. Da razjasnim jer možda nekome ne zvuči logično. Živimo u Srbiji, zemlji u kojoj se u osnovnim i srednjim školama uče engleski, ruski, francuski ili nemački jezik (kako gde), gde moraju da se uzimaju kursevi drugih jezika ukoliko želimo da ih naučimo, gde se ne srećemo svaki dan sa jezicima pored maternjeg (osim španskih, latinoameričkih, turskih i indijskih serija gde, eto, može da se čuje jezik koji se ne uči tokom obrazovanja) i naravno da ne zaboravim jezike nacionalnih manjina sa kojima se opet ne srećemo često osim ako ne živimo u multietničkoj sredini... iiiiiiiii gde se jezik poput arapskog, grčkog, španskog, japanskog... uči na filološkom fakultetu. Ono što želim da kažem je da nismo upućeni u određene jezike osim ako ih ne izučavamo. ALI :D To što ne razumemo jezik uopšte ne mora da znači da nećemo razumeti ono što se govori. E, tu dolaze do izražaja sposobnosti samog čoveka da prepozna i oseti emociju. Kada je muzika u pitanju, kompozitor iskomponuje pesmu, izbaci iz sebe emociju na svojstven način... Muzičar odsvira... Pevač otpeva... I opet svako na svojstven način, onako kako je osetio tu pesmu... I zatim plesač otpleše po sopstvenom osećaju. Svako na svoj način iznese emociju, iskaže svoj doživljaj, u suštini, jedne te iste stvari. Nije važno koji ples niti koja muzika je u pitanju. I to je nešto zaista prelepo :D Možda nekome sada zvučim kao neki čudak, ali... zaista se ne potresam :D
Orijentalni ples i arapska muzika su sačinjeni od mnogo emocija koje se menjaju od stila do stila. Ne bih da produbljujem priču nego da pređem na poentu. Desilo mi se mnogo puta da čujem neku pesmu po prvi put i da je osetim potpuno, iako čujem "tamo neke reči" uz ritmove koji idu uz njih. Ne razumem ništa, a razumem sve... Samo zato što razumem i osećam emociju. Dešava se da se isplačem kao malo dete slušajući... Dešava se da se uz neku pesmu smejem, non stop se kezim i veselim i skakućem, iako čujem "tamo neke reči"... Ne razumem ništa, a razumem sve.
Večeras sam "naletela" na jednu pesmu koju mnogo volim, čiji sam prevod davno pročitala i zaboravila ga jer nemam mozak koji memoriše takve detalje dok ne ponovi više puta... I desilo se to da sam pevala pesmu po ko zna koji put, od reči do reči... Iako ne znam značenje ničeg osim "habibi" i recimo "rouh" i "layali" :D I shvatim da to (naravno) nije jedina arapska pesma koju znam od početka do kraja, a da sam "slaba" sa prevodom. I tada dođem do zaključka da je to u stvari sve do emocije koju te pesme šalju... Emocije koje su sve iste na bilo kom jeziku... Energija proizvedena emocijom... Još kada tu dodamo činjenicu da je u arapskoj muzici pevač u stanju da pola sata peva samo o njenim očima... da su opevane emocije poput iskrene ljubavi (bilo prema nekoj osobi, detetu, zemlji, životu), sreća, tuga, patnja... Pomešano sa sjajnim instrumentalom... Kako onda čovek da se ne uživi i ne oseti tu energiju? :D
Ne znam za druge, ja uvek govorim u svoje ime... Svaku pesmu doživljavam lično, kroz emociju koju opisuje... Proživim je tako kao da mi se upravo to dešava... U tom trenutku sam pesma ja.... Nebitno je koja pesma, kakva muzika, kakva emocija, kakav plesni stil... Prepustim se muzici i to bude to. Smatram da je to nešto zaista divno i obožavam te momente i po meni je to jedno veliko bogatstvo. Ono što bih dodala da mi se posebno dopada to što me pesma kupi na prvo slušanje, isplačem se ili oduševi na bilo koji drugi način, baci u sevdah :D i kada nađem prevod shvatim zašto me je kupila. Naravno da trebamo da znamo o čemu se radi u pesmama uz koje plešemo, ali šta ćemo onda kada se desi da nam puste pesmu koju po prvi put u životu čujemo??? Tada se oslanjamo na sopstveni osećaj, sluh i ritam.
Volim da se prepuštam čarima dobre muzike i dobrog plesa. Volim kada me ponesu emocije. Volim kada razumem pesmu bez prevoda. Volim to što postoji umetnička sloboda u iskazivanju emocija i što smo svi različiti pa imamo dosta toga da vidimo od drugih pa možemo i da uporedimo. Volim orijentalni ples jer je mešavina svega ovoga što sam napisala i zato što u čoveku budi najdublja osećanja samo ako se zaista prepustiš i bez straha uploviš u sopstvene dubine i iskažeš se onakav kakav jesi. Eto, to bi bilo to od mene na ovu temu, bolje da prekinem da pišem jer vidim da sam ponovo počela da razrađujem, a to bi bilo previše. Hehehehe!
Hvala na pažnji :)
Нема коментара:
Постави коментар